Bojan Jovančić iz Niša nikada nije imao dilemu kada je u pitanju otadžbina. Za svoju zemlju dao i život, a 1999. godine dao je nešto manje od života, svoje zdravlje.
Bio je prvi kada je na Kosovu izbio rat. Bojan je vojni rok odslužio 1997. godine, dve godine kasnije počelo je bombardovanje.
- Početkom 1999. godine, odlučio sam da odem dobrovoljno kao rezervista. Kasarna 'Stevan Sinđelić', 211 oklopna brigada, sa njima sam išao u rat - rekao je ratni veteran.
U jednom od sukoba bio je ranjen i danas mu sve izgleda da je bila igra, ali te igre nemaju srećan kraj.
- To je delić sekunde, puklo je i osetio sam udar o leđa. Puška mi je odletela i otišao sam po nju i potom smo počeli da trčimo do jednog magacina i ništa mi nije bilo - rekao je ratni veteran.
Bolovi su počeli pola sata kasnije, a on nije želeo da se povuče sa linije borbe. Uzeo je lekove protiv bolova i ostao sa ratnim drugovima.
- Ostao sam tako do kraja rata, potom sam otišao na VMC. Ništa nije moglo, tada je već bilo nekoliko dana pri kraju rata, pa sam se vratio u rat. Kada se rat završio, nisam ni otišao kod lekara, jer mi je prestao bol - rekao je ratni veteran.
Nije trebalo mnogo da bi se te posledice ispoljile. Počeo je brzo da gubi krv i brzo je prevezen u bolnicu.
- Lepo je rekao, tu gde sam primio udar, tu se stvorio tromb. On je putovao i putovao dok nije udario na pluća. Prvi doktor koji je rekao, on je već to znao. Rekao je da se krv već kontaminirala, tromb se otkačio - rekao je Jovančić.
Lekari su uspeli da stabilizuju njegovo stanje i od tada Bojan živi u strahu, pod stalnim lekarskim nadzorom. Živi u kući u centru Niša, koja zbog dugova nema ni struju ni grejanje.
Bojanova majka Mirjana već u godinama i teško se kreće, neuslovni život i hladnoća dodatno otežavaju i najobičnije kućne poslove. Preko zime ona se snalazi i kako bi uspela i da opere veš. Bez struje retko i odluči da nešto skuva za ručak.
- Isto je leti i zimi. Jedina razlika je u tome što je dan duži, a inače je sad preko celog dana potpuni mrak. Kada je leto sunce samo protrči. Jako je teško kad nemaš struje i kad ne možeš da zagreješ vodu ili da se okupaš, pa moraš da moliš nekog. Sudove se trudim da operem napolju dok se ne smrkne, bez obzira da li je minus. Kada perem veš moram da otvorim ulazna vrata i ako je hladno, da bi mogla da vidim šta radim - rekla je majka Mirjana.
Njih dvoje žive u dve prostorije sa kupatilom u kojem trenutno imaju vode. Improvizovanu grejalicu retko pale kako bi uštedeli. Bore se nekako da vrate dug za struju, jer njima ne dostaje svetlo na kraju tunela.
Bonus video: