Čim sam u četvrtak u ranu zoru na sajtu nedeljnika Nedeljnik ugledao najavu intervjua s Vladetom Jankovićem, odmah sam znao da će to biti must raed. Znao sam još nešto: da intervjuist - u datom slučaju Veljko Miladinović - neće propustiti da Vladetu priupita a da kako doživljava kad moja neznatnost napiše da bi, „ukoliko on, Vladeta, pobedi, Beograd postao glavni grad Ðinđićevih ubica“.
Nije to bio kraj mojim jutarnjim prekognicijama. Znao sam čak i odgovor na to pitanje, koje sam i napravio upravo zato da bi ga novindžije postavljale Vladeti - „nije dostojan pažnje“.
Onaj će naš Marsovac - koji jedva čeka da se ukloni novogodišnja rasveta, pa da se vrati na rodnu planetu - zacelo pomisliti da sam vidovit. Što uopšte nije slučaj. Ne, stvar je sasvim prozaična. Predvidivost slavskog determinizma je u pitanju. Ono što DSS-ovcima ne „paše“, to nije vredno pažnje. Uključujući svetsku realnost. Ukoliko se ne poklopi s njihovim očekivanjima, DSS-ovci je prosto ne uzmu u obzir.
Pređimo mi na stvar. Vladetin intervju je baš onako prostran, u analogiji sa stambenim prostorom, otprilike 350 kvadratnih metara. Sve biser slavske mudrosti do bisera slavske mudrosti. Ne zna čovek odakle da počne. Ali hajde da počnemo od slučaja „bivši prijatelj Srđa Popović“, koji je - ubedivši istražnog kadiju da Koštunicu pozove na razgovor - „prevršio svaku meru“. Takođe slavski determinizam. Sve što nije „po meri“ DSS-ovske parareligiozne sekte, to „prevršava svaku meru“.
Produbimo mi stvar. Svako ko je poznavao Srđu Popovića - ja, nažalost, nisam imao tu privilegiju - posvedočiće da bi Popović pre odsekao ruku nego što bi istražnom kadiluku podastro neki izmišljen, zlonameran ili montiran podnesak. Šta je u podnesku konkretno pisalo, to ne znam. Vladeti za utehu, ne mislim - ako on misli da tako mislim - da je Koštunica znao da će Ðinđić biti ubijen. Ali mislim - a to misle i beogradski vrapci - da je Koštuničin kabinet bio glavni štab potonjih Ðinđićevih ubica, sa sve šprehštalmajstorom, Glavonjom Tijanićem.
Obrni-okreni, Referendumski Lopov je morao imati neka „saznanja“. Kakva, to nikada nećemo saznati jer je država Srbija ustuknula pred peticijom „patriotskih intelektualaca“ i nije stisnula muda da Koštunicu, ako već neće dobrovoljno, stražarno privede u kadiluk.
Uprkos činjenici da u republikama - sa izuzetkom Republike Srbije - nema (niti sme biti) suverenih ličnosti koje su postavljene iznad zakona, Vladeta nadugačko i naširoko raspreda priču o Koštuničinom natprirodnom legalizmu i još se zgražava što se trezveniji deo javnosti (više nego ubedljiva manjina) sprdao s Vojinim legalizmom.
Meni lično najbolje se svideo deo intervjua - rapsodija cincarsko-kalburskoj čaršiji koja je uspela u životu - u kom Vladeta s nostalgijom pripoveda koliko mu je bilo drago što je bio ambasador u dve države gde diplomatski protokol propisuje frak i u kojima ima dosta prilika prigodom kojih se stavlja takozvana white tie.
Nadajmo se da će Vladeta, ako pobedi na izborima, na posao dolaziti u fraku.