Građani su danima pripremani kako "da ne oslepe". Ili da, ne daj Bože, ako imaju nekakvu bolest a ne pridržavaju se uputstva, koje je u više navrata čitano i u Dnevniku RTS, usled izlaganja toj prirodnoj pojavi pogoršaju svoje zdravstveno stanje
Poslednje bombe pale su na Srbiju te 1999. godine 10. juna. Mislili smo da je time došao kraj svim strahotama kojima smo bili terorisani punih 78 dana. Ali smo se prevarili.
Tokom NATO agresije ljudi su izlazili napolje, družili se, pokušavali su valjda tako da i sebi i napadačima pokažu da život ne može da stane, da niko ne može da uništi slobodarski duh ovog naroda, da nas niko ne može naterati da budemo među četiri zida sa spuštenim roletnama... I kad je sve utihnulo i kad više nisu jezivo zavijale sirene za vazdušnu opasnost desilo se ono što je bilo do tog trenutka nezamislivo - sve ulice su u Srbiji bile puste, sve je bilo zatvoreno, svi letovi JAT-a su obustavljeni!
Toliko je narod, koji je prkosio svima koji su ikada pokušali da osvoje ovu zemlju i prkosio svim nedaćama koje su nas ikad zadesile, tog 11. avgusta 1999. godine bio preplašen da niko napolje nije provirio. Tada nije bilo zabranjeno kretanje zbog nekakve korone. Ne. Nebeski narod se tada uplašio pomračanja Sunca!
Sreda je bila. Savezno ministarstvo za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, Savezni hidrometeorološki zavod i Institut za očne bolesti Kliničkog centra Srbije izdali su uputstvo o merama zaštite. Građani su danima pripremani kako "da ne oslepe". Ili da, ne daj Bože, ako imaju nekakvu bolest a ne pridržavaju se tog uputstva, koje je u više navrata čitano i u Dnevniku RTS, usled izlaganja toj prirodnoj pojavi pogoršaju svoje zdravstveno stanje.
Tada je, između ostalog, ljudima savetovano:
- Za vreme delimične faze pomračenja se ne sme gledati nezaštićenim okom
- Za posmatranje pojave pomračenja koristiti specijalne naočare sa kobalt staklom, koje imaju maksimalno zasenčenje
- Preporučuje se građanima da spuste roletne na prozorima i da se udalje od prozora, kako se ne bi pogled nesvesno, a bez zaštitnih naočara uputio prema Suncu
- Ko ne mora, posebno deca i stariji, ne treba da izlaze iz kuće za vreme pomračenja, niti da posmatraju pojavu
- Posebnu odgovornost imaju roditelji, ukućani i zaposleni u predškolskim ustanovama. Za vreme pomračenja deca treba da su u zatvorenom i zamračenom prostoru
- Lica obolela od hroničnih bolesti i psihijatrijski bolesnici treba strogo da se pridržavaju datih uputstava o ponašanju i redovno uzimaju propisanu terapiju
- Kao moguće posledice nabrojani su ubrzan rad srca, grčevi u stomaku, pojačan svrab kože, nagli skok krvnog pritiska, povećanje nivoa šećera u krvi i učestalo mokrenje
Toliki se strah uvukao u narod da žive duše nigde nije bilo. Pojedini analitičari kasnije su dešavanja od 11. avgusta 1999. godine povezivali sa potpisivanjem Kumanovskog sporazuma i padom poverenja u politiku Slobodana Miloševića.
Na Tviteru se mogu pročitati pojedina iskustva, pa tako je jedna korisnica napisala:
- Sa starim, velikim, mekanim floppy disc-om, kuma i ja bile jedine na ulici. Majka htela da me se odrekne.
Dok je drugi bio još bolje zaštićen:
- Sa maskom za varenje zavaljen u kafansku stolicu blenem u Sunce. Sam u bašti kafane. Nije bilo ni konobara
Ovo su ješ neki od komentara na taj 11. avgust 1999. godine: "Bilo je - ne gledajte, oslepećete! Ulice su bile puste, nigde nije bilo žive duse taj dan", "Pamtim ga kao događaj koji je kroz medije bio forsiran više nego zadnja sezona GOT-a, a u Srbiji je iste godine to pomračenje bilo forsirano po vestima kao samo bombarodavanje"...
Sećate li se tog datuma? Kako ste ga vi "preživeli"?
Kurir.rs