Na Kurir televiziji večeras od 20 časova kreće emisija „Crveni karton“ književnika i kolumniste našeg lista. On obećava otvoren razgovor o neuralgičnim temama s ljudima koji su uticali na političke i kulturne događaje u prethodne tri decenije, kao i razgovore s intelektualcima u kojima će se uzroci posrtanja potražiti u daljoj prošlosti
Da bih gledao normalan dijalog na televiziji, morao sam da napravim svoju emisiju. Ovim rečima književnik i kolumnista Kurira Svetislav Basara najavljuje svoj društveno-politički tok-šou "Crveni karton", koji startuje večeras na Kurir televiziji.
U intervjuu za naš list Basara otkriva da će u svoju emisiju, koja će se emitovati svake subote od 20 časova, zvati sve one s kojima bi voleo da razgovara, ali takođe i neke s kojima ne bi voleo. Gost prve emisije je lider SPO Vuk Drašković, koji kao svedok jednog turbulentnog vremena iznosi saznanja koja bacaju potpuno novo svetlo na neke poznate događaje.
A uoči prvog „Crvenog kartona“ Basara za Kurir, u svom prepoznatljivom maniru, govori - osim o emisiji - i o politici i njenim pojedinim akterima, kulturi, istoriji...
Šta gledaoci mogu da očekuju od emisije koju ćete raditi na Kurir televiziji?
- Mogu očekivati ono što se od TV emisija i inače očekuje, ali se u Srbiji retko dočeka. Dakle, otvoren razgovor o neuralgičnim temama s muškarcima i ženama koji su na ovaj ili onaj način uticali na političke i kulturne događaje u prethodne tri decenije. Potom, razgovore sa intelektualcima u kojima će se uzroci posrtanja potražiti u daljoj prošlosti. Naši problemi nisu od juče. A veliki je problem što već izvesno vreme postoji samo jedno konfuzno „danas“.
Koje teme ćete obrađivati?
- Tematski krug je vrlo širok. U Srbiji ima preobilje tema i problema. Premalo je ozbiljnog pristupa temama i još manje rešavanja problema.
Ko su prvi gosti?
- Gosti u prvim emisijama su Vuk Drašković, Nenad Prokić, Zoran Panović, Čeda Jovanović, Vasa Pavković i Marjan Čakarević.
S kim biste voleli da razgovarate?
- Svi s kojima bih voleo da razgovaram - uključujući i neke s kojima ne bih voleo - biće pozvani u emisiju. Videćemo ko će sve doći.
Da li vas i posle godinu dana pitaju zašto ste iz Danasa prešli u Kurir?
- Ne. To više nije tema. Od početka je to bila samo „dimna zavesa“, relativno bezazlena forma sveopšteg foliranja i prenemaganja, održavanja u veštačkom životu demarkacione linije između dveju društvenih fikcija i tradicionalnog postavljanja stvari naglavačke. Vidite, u boljem delu sveta novinama ugled donose autori koji u njima pišu, kod nas ugled autorima i „autorima“ donose (ili oduzimaju) ove ili one novine. Da je to tako samo u novinama, dobro bi bilo. Tako je, naopako, svugde.
Kako generalno reagujete na kritike? Ne štede vas opozicioni, drugosrbijanski krugovi, tviteraši...
- Ne štedim ni ja njih, zašto bi oni štedeli mene. Tvitera što se tiče, ta društvena mreža je do te mere imbecilna da je uopšte ne uzimam u obzir. Tviteraši - svi do jednog - unuci su onih low-tech idiota koji su davnih godina po zidovima kafanskih nužnika pisali „ovde sam dana tog i tog jebo tu i tu“. Nema ničeg novog pod Suncem. Samo se s vremenom povećava čujnost i vidljivost gluposti.
Šta je vama danas najvažnije društveno-političko pitanje?
- Ono koje se uopšte ne postavlja - kako (re)konstruisati društveni koordinatni sistem koji naprosto ne postoji. Ovde se ne zna časni krst. Ne znaju to čak ni oni koji ga nose na prsima. Ne zna se šta je levo, šta desno. Šta gore, šta dole. Šta je pobeda, šta poraz. Šta je uspon, šta pad. Mi smo društvo s poremećenim centrom za ravnotežu.
Šta pak odgovarate onima koji tvrde da je Kosovo pitanje svih pitanja?
- Svođenje svih pitanja na jedno pitanje je regresivni redukcionizam. Prostonarodski rečeno - preki put u propast i involuciju.
U kolumnama često pominjete bivšeg predsednika i premijera Vojislava Koštunicu, čije vreme vlasti opisujete kao mračno, destruktivno, desničarsko, kao vreme kad je vladao lažni patriotizam, kao period koji je unazadio Srbiju... Je li moguće da je njegova moć bila tako velika?
- Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, skrenuću pažnju da sam ja u intelektualnom smislu desničar, što će reći da ne verujem u površnost i lakomisleni optimizam levice, koji se, uostalom, negde i zagubio. Gospodin koga pominjete nije desničar, nego potuljeni zatucani šovinista i autista koji, osim vitalnih funkcija, ima samo nacionalni identitet. Druge nije izgradio. Neke su mu sklepali spolja. Smatram da su ta čemerna Koštuničina doktrina i praksa - koja, na sreću, gubi dah - neuporedivo subverzivnije od radikalsko-naprednjačke, koja, kako vidimo, pokazuje spremnost da uči i hoće da radi, umesto da kenja po beogradskim mutlacima. To je, naravno, još na klimavim nogama, još je tu mnogo primitivizma, ali sposobnost organizacije i disciplina su prvi koraci ka civilizaciji.
Ne štedite ni još jednog bivšeg predsednika - Borisa Tadića?
- Ne. I Tadić mora da prihvati deo odgovornosti. On to, donekle, i čini. Možda više od svih ostalih. I on će biti pozvan u „Crveni karton“. Videćemo šta još ima da kaže. Ako se pojavi u emisiji.
A šta zamerate aktuelnom šefu države - Aleksandru Vučiću?
- To što - nakon što je uzorno organizovao stranku, konsolidovao ekonomiju i fiskalni sistem (mada, da budem iskren, ne znam šta je to) - okleva da poradi na emancipaciji i kultivisanju SNS. Kao da se boji da će - ukoliko ućutka primitivne glasove i prakse - SNS izgubiti „identitet“. Neće. To je u Srbiji neiskorenjivo, ali još nema formu. SNS bi samo dobio - a i ovako dobija - ukoliko bi se upodobio standardima evropskih konzervativnih partija. Pozvaću i Vučića u „Crveni karton“, pa ćemo, ako dođe, porazgovarati i o tome.
Da li i dalje smatrate da je ekipa oko Dragana Đilasa opasna po Srbiju?
- Donekle da, utoliko što su Đilasi & Co zauzeli kompletan opozicioni prostor. S druge strane - ne, jer da među građanima ima interesovanja za liberalno-demokratsku politiku, ni Vučić ni Đilas ne bi mogli da spreče formiranje jedne snažne opozicione stranke.
Često insistirate na političkoj pozadini ubistva premijera Zorana Đinđića, koju nismo otkrili ni, evo, skoro 20 godina od atentata. Vi, međutim, tvrdite da Đinđićeva žrtva nije bila uzaludna i da bi se pre moglo reći da smo mi uzaludno preživeli, te da on „jeste prerano otišao sa ovog sveta, ali nije umro uzalud“...
- Đinđićevim ubistvom prepunjena je čaša bezkonja. Realnost podnosi haos do jedne tačke, posle koje stavlja tačku. I tu počinje društvena entropija. Ako se ne reši tzv. politička pozadina, tj. ukoliko se ne ustanovi ko je komandovao „pali“, a ne ko je povukao oroz - a čisto sumnjam da će se ustanoviti - čeka nas rđava beskonačnost životarenja i tapkanja u mestu.
Da li vidite nekog ko danas zastupa Đinđićeve ideje?
- Đinđić bi vam, da može, odgovorio: „Nisu to moje ideje.“ I zaista nisu. Đinđićev projekat je podrazumevao primenu najboljih političkih iskustava zapadne civilizacije, kojoj pripadamo, uprkos znatnih napora da se uortačimo s Kazahstanom i Kinom. Što će reči - oslobađanje ljudskih ličnosti od aveti kolektiviteta i tranziciju srpskih naroda - ima ih, bogme, najmanje desetak - u srpsku naciju. Zvuči slično, ali uopšte nije.
Idemo u susret predsedničkim i parlamentarnim izborima. Kakav biste savet dali aktuelnoj vlasti, a kakav opoziciji?
- Nema dana da u kolumnama ne dam poneki besplatan savet i vlasti i opoziciji. Naravno, džaba krečim. Nema razloga da džaba krečim i u intervjuu.
Oprobali ste se u politici, danas ste uz Građanski demokratski forum, a da li biste pristupili nekoj od velikih stranaka?
- Da, sutra, ako bi ta velika stranka imala program kao GDF.
Je l’ vas plaši činjenica da mi iz istorije skoro ništa nismo naučili? Je l’ imate utisak da se non-stop vrtimo u krugu jednih te istih pitanja, nijedno od njih nikako da zatvorimo i nastavimo dalje?
- Hegel kaže, a treba mu verovati, da iz istorije niko nikada ništa nije naučio. Ono što je s nama problem jeste što naša istorija nema „dubinu“, protočnost, što se događaji u njoj ne udaljavaju, ne blede, ne prolaze, nego se akumuliraju i komprimuju pod visokim pritiskom. To na kraju stvara zagušenje i postaje prepreka za budućnost.
Da li vam je pomalo i smešno to što se sve više ljudi zaklanja iza nekakvog patriotizma, što mnoge stvari rade u ime patriotizma?
- Ne, to mi je oduvek bilo otužno.
Dobro je da danas niko više ne sanja „veliku Srbiju“?
- Nisam baš siguran da je niko ne sanja. To što bi - da takva Srbija nije snevana - svim neizbežnim ratovima uprkos danas bilo otprilike 18.000.000 Srba, a ne ovoliko koliko nas ima - malo koga od snevača navodi na pomisao da bi, nastavi li se tim putem, Srbija mogla postati još manja i još maloljudnija.
Zašto vam je potrebno da u romanima koristite stvarne likove, poput Ive Andrića, Desanke Maksimović, Tina Ujevića, Milovana Đilasa...?
- Romani, ne samo moji, prepuni su „stvarnih“ likova koji se u trenutku stupanja u roman fikcionalizuju.
Za Desanku Maksimović ste jednom rekli da je bila „jedva osrednja pesnikinja“, a Andrić „oportunista koji je beskrupulozno manipulisao ljudima“. Nije li to preterano?
- Desanka Maksimović zaista jeste jedva osrednja pesnikinja, Andrić je gorostas, što ne znači da nije bio oportunista i da nije manipulisao ljudima. To jeste preterivanje, ali preterivanje je sastavni deo moje poetike.
Da li vi iz književnosti bežite u politiku - odnosno pisanje kolumni o dnevnopolitičkim zbivanjima - ili je obrnuto?
- Nikud ne bežim. Simultano radim oba posla.
Da li ste čitali roman „Deca“ ovogodišnje dobitnice Ninove nagrade Milene Marković?
- Da, još prošlog leta, dugo pre nego što je osvojio Ninovu nagradu. Snažno štivo. Netipično za ovu lažovsko-prenemagačku kulturu. Must read.
Boban Karović
Bonus video: