Eva Ras, velika diva našeg filma, i dalje glumi i piše. Ako se ona pita, ništa joj nije teško, kao da je i dalje ona plavokosa lepotica s crnom mačkom na goloj zadnjici u filmu Dušana Makavejeva.
Danas glumi starice i čudne bakice. I to joj se sviđa, ni bolest joj ne smeta da radi ono što voli i kaže ono što misli.
U jednoj emisiji ste oštro reagovali na izjavu svoje koleginice Tanje Bošković da su "bore lepe, milina jedna". Rekli ste da nisu. Ima li iko lepe bore?
- Nema lepih bora. U mojim borama nisu ni moje ljubavi, ni njihove smrti, u mojim borama su opomene da ću i ja umreti koliko god da sam dugovečna, da sam pri kraju puta. Ne volim ni jednu jedinu svoju boru, ali nema pomade koja može da ih izbriše. Lažu u literaturi, ženskim časopisima, u živim emisijama izgovaraju besmislice da je starost lepa. Nije, meni mozak još nije popijen i sećam se svoje lepote, a kad se pogledam u ogledalo, nema ni traga od nje.
Zašto ste tako surovi prema sebi?
- Nikada nisam planirala da imam 81 godinu i 47 dana, koji su me sustigli na ovaj dan 16. februar 2022, i nikada nisam želela da ličim na zarozanu pitu krompirušu. Ali ličim. I moram da živim sa svim borama, ali neću da lažem da mi to prija i da sam oduševljena. Niko to ne može da promeni. Živim uprkos starosti i još uvek volim što sam živa i da gledam čudesa koje je bog stvorio.
Postalo je uobičajeno u javnim nastupima da lepe žene govore kako je najlepše videti negovanu ženu, da je duh važan koliko i telo... Ima li u ovakvim izjavama istine?
- I to je čisto lupetanje. Kao da nije dovoljno da se kupam, perem zube i popravljam ih, nego treba da se mažem, mastim kao pile koje se zaliva u rerni da bi se lepše ispeklo. Nikada se nisam mackala ni sa čim, kosu i danas perem peraćim sapunom koje seljanke prave od užegle slanine i masne sode i prodaju ih po pijacama, a ispiram mešavinom tople vode sa sirćetom, pola-pola. Čak ni kupovne šampone ne upotrebljavam jer volim da mi kosa sija, a od sirćeta to biva.
Bili ste lepotica, retke lepote, zgodna žena, pa još glumica. Jeste li toga bili svesni? Kako ste doživljavali svoj izgled?
- Bila sam svesna svoje lepote, ali nikada nisam uobražavala da sam ja zaslužna što je tako. Moje je bilo da se ne prejedam, da hodam, trčim ako imam priliku, da spavam kad je vreme sna i da izbegavam da ma koga mrzim. Uvek sam mislila da je mržnja najveća bolest od koje strada sve. I lepo telo.
Mogli ste sve svoje bore da ispeglate. Niste to uradili. Da li ste ikada pomislili na estetsku hirurgiju?
- Već 20 godina imam kancer. Sa takvim zdravstvenim problemima nisam ni pomišljala na tako nešto. Bilo je važno ostati u životu, da pišem romane o onima koji nisu bili dugog veka i koje sam obožavala, obožavam i obožavaću dok ne umrem. Usred pandemije pojavio mi se maligni tumor na desnom obrazu, koji je otklonjen aprila 2021, a nekoliko dana kasnije počelo je snimanje druge sezone serije genijalnog Siniše Pavića "Junaci našeg doba", koja se baš ovih dana premijerno prikazuje. E, tu možete da me vidite sa svim otocima i modricama.
Počeli ste da snimate bez problema?
- Kad sam Siniši Paviću rekla da sam operisana i pitala ga da li to smeta da igram Stanu Sanivuković, zvanu Čučuk Stana, on je rekao da nije bitno kako izgledam, nego mu je važno kako sam. Da nije važna serija, nego to da li sam dobro. I tako sam nastavila i u drugoj sezoni da igram ulogu svog života, fantastičnu staricu koja se sama bori protiv celog sveta - i pobeđuje! To nije uloga babe koja pegla bore i puderiše se da bi bila lepša. Baš zbog toga je čak i lepa, umivena je i stara tačno onoliko koliko je stara.
Kojoj ste se ženi divili zbog lepote?
- Tako sam i postala glumica zato što mi se u ranoj mladosti dopadala Greta Garbo, koja je tada bila najveća filmska zvezda na planeti, a danas je potpuno zaboravljena, jer svako vreme ima svoje zvezde. Ima ih i sada koje mi se dopadaju, na primer, Boba Mićalović, ili Mina Lazarević i Marija Vicković, sa kojima igram u ovoj seriji.
Kada najviše, u kojim trenucima osećate svoje godine?
- Problem starosti je što sam ja ona ista koja sam bila celog života, ali sam gurnuta iz života jer sam stara, zbog pandemije koja se fokusirala da naudi ostarelim građanima planete. Sada smo plen ne samo gravitacije nego i onih koji širom sveta postavljaju svakojake zabrane i proganjaju nas koji imamo drugačije mišljenje. Ne lomi se to samo preko najboljeg tenisera svih vremena Novaka Đokovića. Svi smo obeleženi koji nismo poslušni i bukvalno bi nas ćorkirali, čak i naše komšije. Kumovi nas sa gađenjem ostavljaju nasred razgovora, prijatelji se okreću od nas. Zabranjeno je zbog pandemije da imate sud o sopstvenom životu.
Šta za vas znači doterati se, obući, našminkati...?
- Ima oko deset godina otkada ne dam da me šminkaju ni u ulogama. Vodim računa šta oblačim, ne želim da ličim na izumrlog dinosaurusa, oblačim se kao i svi drugi oko mene po beogradskim ulicama. Ako žene imaju dužu kosu i lokne - imaću ih i ja, jer je to način da ne štrčim, da ličim na ostale. Inače, moje samopouzdanje potiče otuda što svako jutro operem kosu. Kad mi je kosa čista, ja sam carica.
Ako je suditi po našim bankama, vi ste još uvek mladi! Znate li da banke ne daju famozne pozajmice onima iznad 85 godina?
- Meni je strašnije to što sam ja svugde starica, ali kad odem u banku, tamo nisam! Moram na ulici da čekam dugi red. Niko da kaže: "Idi, baba, preko reda!", naprotiv. Tamo niko nije star, a moje su novčane transakcije da platim komunalije. Celog života se borim sa plaćanjem računa i uvek oni pobeđuju. Taman ih platim, kad ono - stižu novi za naplaćivanje.
Iako bolujete od teške bolesti, veoma ste aktivni. Šetate, mrzite da sedite, a i na početku devete decenije zovu vas mnogi reditelji, čak i mladi. To sigurno godi?
- Najveći genocid u istoriji civilizacije su izvršili oni vladaoci koji su odobrili penziju, koji su se složili da stare ljude treba otkloniti iz života. Srećom, moja profesija meni dozvoljava da radim jer babe treba da igraju babe, a ja sam baba i hoću! Nije mi teško da ustajem u četiri ujutro, da tri dana ne spavam jer u Toplom Dolu na Staroj planini nema konačišta za strance, ni da sedam sati sedim u pokvarenom autu koji pretiču kamioni, a ja sa kolenima pod bradom šipčim do tamo. Ali duša me je bolela kad sam videla kako je sve zapušteno, nigde žive duše, osim pokoje starice i starca, sela su urušena, njive neobrađene, pašnjaci prazni...
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
Bonus video: