Opšte je mesto da život piše romane, ali kad sila prilika natera, može da napiše i kolumnu.
Evo, recimo, našu današnju kolumnu silom prilika, umesto u cik zore, pišem u 14 h i 39 min. na benzinskoj stanici Lukoil Banovci.
Zašto kolumnu pišem ovako kasno i koji qwrz tražim na benzinskoj stanici, a ne u toplini doma, podugačka je priča. Lako se moglo dogoditi da jutros budem „izveštač s lica mesta“ ili - u goroj varijanti - da budem u izveštaju.
Idemo redom. Jutros oko 9 h 45 min. krenuh iz selendre u megaselendru, izađoh na auto-put - umal, grešna mi duša, ne napisah „bratstva jedinstva“ - i šta da vam kažem - vozi Miško. Vozio je Miško, ali ne zadugo. Na nekoliko km pre naplatne rampe St. Pazova Miško nalete na zaustavljenu kolonu.
U takvim situacijama odmah bude jasno da se negde ispred dogodila saobraćajna nesreća. Saobraćaj u takvim (ne) prilikama neko vreme zastane - dok ne prođe uviđaj - pa se posle „odvija zaustavnom trakom“. Ali ovoga puta prođe, da kažemo, 45 minuta, a kolona ni makac.
U stvari, kako za koga „ni makac“. Već posle dvadesetak minuta stajanja opazih poprilično neprejebivaca, nestrpljivih majki saobraćajne invencije, koji u takvom zgodama siđu sa zaustavne trake na onaj travnati pojas da bi zaobišli kolonu, poljubili naplatnu rampu u dupe i na kraju napravili što veći krkljanac kad se džada raščisti.
Uočih na travnatom pojasu i dva državna automobila s blinkerima, takođe nameračenih da zaobiđu kolonu - državna posla, jbg - ali pretpostavljam da je naplatna rampa - kad su pred njom stali - njih poljubila u dupe.
Posle se sve odvijalo po klasičnom scenariju. Najpre su iz automobila izmileli radoznalci koji su peške krenuli da se obaveste o čemu se radi, a odmah iza njih dilberi koji su pišali pored žičane autoputne ograde.
Kakva stoka, pomislih - i ogreših dušu - jer posle jedno sat, sat i po i ja moradoh pred žicu da se ispišam pred očima šire javnosti. Nemadoh kud. Ali imadoh lekarsko opravdanje: proradio diuretik iz praška za pritisak.
U međuvremenu se izviđački odred pešadije vratio s naplatne rampe i proširio vest da je na kilometar-dva ispred bio lančani sudar u kom je učestvovalo „najmanje 50 automobila“, da ima mrtvih i povređenih i da će zastoj potrajati (verovatno još uvek traje).
Utom se pronese i vest - za divno čudo tačna - da postoji mogućnost da se krajnjom levom trakom ode do rampe i da se tu - dok auta plaćaju putarinu - vrati u suprotni smer. Postupih tako, očas posla se vratih u Inđiju, pa krenuh - tj. htedoh da krenem - do Pazove, pa da se posle uključim na auto-put. Ali qwrz. I u Inđiji nepregledna „ni makac“ kolona (uzrok nepoznat, bar meni).
Bilo je već oko pola dva, pa u napadu eksplozivne mešavine nestrpljenja i neprejebivosti odlučih da se probijem do centra Inđije, skrenem levo, odem u Rumu, pa da se u Rumi uključim na zagrebački auto-put. Što i uradih. Tek kad stadoh na BS Banovci, videh na internetu razmere lančanog sudara.
Eto, tako. Možete ovo čitati i kao putopis.