ALEKSANDRA JERKOV: Dekomunizacija, srpski svet i treći svetski rat
U danu kada pišem ovu kolumnu, desilo se ono o čemu je međunarodna javnost govorila, razmišljala i od čega je strahovala nekoliko prethodnih meseci.
Predsednik Rusije Vladimir Putin potpisao je dekret, koji je kasnije potvrdila i Duma, kojim je priznao nezavisnost Donjecke i Luganske narodne republike formirane na teritoriji Ukrajine i poslao tamo trupe radi čuvanja mira.
On je u svom dugom obraćanju naciji koristio rečnik i diskurs koji neodoljivo podsećaju na onaj korišćen u Jugoslaviji krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, a najveću zabrinutost izazvao je deo njegovog izlaganja u kom je ustvrdio da su Ukrajinu od delova Rusije stvorili Lenjin i komunisti i da Rusija ovim, zapravo, vrši dekomunizaciju i jednostavno uzima sebi ono što je oduvek i trebalo da joj pripada.
Ovim je kulminirala višemesečna kriza koju mnogi nazivaju najtežim periodom u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Odgovor zapadnih zemalja na ovakav potez Rusije bio je očekivan i dugo najavljivan - američke sankcije, odluka Nemačke da stopira izgradnju dugoočekivanog gasovoda, osude, kritike, još sankcija i, isto tako, očekivana tišina ili čak podrška Putinovih obožavalaca u Evropi - Orbana, Milanovića, Janše i Vučića, koji s velikim razumevanjem govore o pravu Rusije na vekovne teritorije. I odgovor drugih bo je očekivan - ćutanje Kine, pre svega, kao i ponašanje drugih saveznika Rusije na globalnom nivou.
Mnogi su govorili da bi ovakva odluka Rusije bila povod za izbijanje novog svetskog rata, poneki ukazivali na to da se kroz ovu krizu iznova pokazuju sve slabosti i nedostaci EU, pojedini ukazivali na licemerje nekih evropskih zemalja, poput Nemačke, čija je pozicija mnogima bila nejasna, a malobrojni su oni koji su verovali da će se Rusija odvažiti na ovako otvoren napad.
Neko bi, logično, mogao pomisliti da je Putin ovim priznavanjem protivpravnih i samoproglašenih republika na teritoriji drugih suverenih zemalja zabio nož u leđa Srbiji u njenoj borbi za Kosovo, u kojoj je Rusija do sada važila za najjačeg saveznika. Jer, ono što se desilo u Ukrajini desilo se i u Srbiji pre četrnaest godina, a Rusija je ovaj put bila prva da kaže kako je sve legitimno, sasvim u redu i kako ljudi imaju prava da se samoopredeljuju po etničkom principu, ispravljajući komunističke nepravde.
Srpski nacionalisti i zagovornici srpskog sveta, međutim, umesto noža u leđa u ovom potezu voljene majčice, videli su vetar u leđa, novu nadu za RS i njene davnašnje želje da se osamostali, opet pokuša da rasturi susednu BiH, a zašto se zaustaviti samo na Republici Srpskoj, zar nije i cela Crna Gora „naša“, zar nije i činjenica da se radi o suverenoj i susedoj državi još jedna komunistička nepravda koju možemo i moramo ispraviti, zar to nije slučaj s delovima gotovo svih država regiona?
Nema tog događaja u kom srpski svet neće videti priliku za nove sukobe i dalje trovanje odnosa među našim državama. Ostaje nam samo da se radujemo što srpski svet nikada neće biti vojno i politički moćan kao ruski svet, i da stalno napominjemo da je svaka sličnost, naravno, slučajna.