NOVI SAD - On je mlad i posvećen hirurg na Institutu za onkologiju koji se sa stresnim poslom hvata u koštac tako što, nakon što skine lekarsku uniformu, obuva plesne cipele.
Instruktor je intenzivnog, strasnog plesa koji je i doneo u Novi Sad i zaslužan je za kreiranje i ekspanziju tango zajednice u našem gradu.
Dejan Lukić rođen je 1981. godine u Somboru, gde je završio srednju medicinsku, kao i muzičku školu (odsek harmonika). Još tada je znao da se neće baviti sviranjem, ali su ga profesori uveravali da će raditi nešto što je usko povezano sa muzikom. U Novi Sad dolazi na studije medicine, nakon čega specijalizira hirurgiju. Već deset godina je zaposlen je kao hirurg na Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici, objavio je Mojnovisad.
S obzirom na to da radi sa najtežim pacijentima, njegov primarni poziv podrazumeva veoma težak rad, za koji je neophodna mirna ruka, staloženost i jaka koncentracija.
– Isprva sam želeo da se bavim anesteziologijom, ali namestilo se tako da je hirurgija odabrala mene: upraznilo se mesto, našao sam se tu i ispostavilo se da je to ono pravo. Posao je prepun stresa, ali ga volim i trudim se da ga ne nosim kući. Upravo u tome mi pomaže tango – kaže sagovornik portala Moj Novi Sad.
Često ga pacijenti prepoznaju kao plesača iz spota Zdravka Čolića ili grupe Majamisti trio, a nedavno je na poklon dobio i knjigu o ovom plesu od jednog pacijenta.
Kada je 2000. godine stigao u naš grad, drugarica ga je na prevaru dovela u jednu plesnu školu, gde se susreo sa latino i standardnim plesovima. Ona je ubrzo odustala, a Dejan je nastavio. Pet godina kasnije usledio je prvi susret i sa argentinskim tangom, koji je za njega bio fatalan.
– Prisustvovao sam seminaru ovog plesa u plesnoj školi u koju sam tad išao, a naredne godine održan je prvi Tango festival u Beogradu. Meni i mojoj plesnoj partnerki Ani se to odmah dopalo i ubrzo smo krenuli tamo na časove, jer ih u Novom Sadu nije bilo. Posle nekoliko godina naš beogradski instruktor nam je predložio da pokrenemo tango školu u našem gradu i tako smo i učinili – priseća se perspektivni doktor.
U narednom periodu, Ana Nauparac Despotović i Dejan Lukić formiraju i razvijaju novosadsku tango scenu, koja dotle nije postojala. U međuvremenu su se usavršavali i u inostranstvu, te su prisustvovali seminarima, radionicama i međunarodnim festivalima u Buenos Airesu, Istanbulu, Budimpešti, Zagrebu, Poreču...
Svake godine u njihovoj školi "Todo tango" postoji početna grupa, koja traje dva semestra, gde dolaze ljudi bez iskustva, a nakon toga već mogu da plešu milongu. Ko želi da se usavršava, može da nastavi u naprednoj grupi. Pored toga, redovno organizuju i tango večeri u nekom od novosadskih lokala.
– Naše milonge su večeri gde svi mogu da plešu tango i uživaju u muzici, ranije su bile jednom nedeljno, a sad je nešto ređe. Održavamo i novogodišnji humanitarni tango bal u dvorcu Eđšeg, gde plešemo i prikupljamo slatkiše i knjige za ustanove koje brinu o bolesnoj ili nezbrinutoj deci, a više od decenije i novosadski Tango festival, na koji uvek dovodimo neki argentinski par koji drži radionice, di džejeve i pravimo noćne i dnevne žurke, a jedna od lokacija je tvrđava – opisuje Lukić.
Ovaj festival, koji se obično dešava krajem avgusta, prate i koncerti tango muzike, u kojima uživaju i oni koji se nisu opredelili za plesne korake, a do sad su bili kombinovani sa tamburašima i simfoničarima.
Na njihovim brojnim nastupima bilo je, naravno, i anegdota, pa je Dejan jednom prilikom u žurbi zaboravio da obuje crne čarape, te je, kompletno obučen u crno, plesao u belim soknama, a drugom prilikom Ani je nasred bine skliznula suknja. Često su plesali po strmom i neravnom, pa čak i po kaldrmi, ali to ih nije sprečilo da svaku plesnu tačku izvedu vrhunski.
Na pitanje zašto baš tango, Dejan kaže da je glavni razlog taj jer se pleše u zagrljaju.
– U ovom plesu blisko deliš energiju sa onim nasuprot tebe. Nema striktnih pravila, već je velikim delom improvizacija. Prema mom mišljenju, prati ga najlepša plesna muzika, a dosta se razlikuje po dekadama od tridesetih do pedesetih godina prošlog veka. Tango ti daje slobodu – učiš tehniku, ima određenih pravila, ali mnogo toga sam osmišljavaš i sa kim god da staneš ko je tangero, bilo gde u svetu, već prvi put možeš da plešeš – objašnjava sagovornik.
Lukić smatra da je za ovaj ples potrebna zrelost, pogotovo emotivna.
– Tango nije ono što svi misle, tužna misao koja se pleše i ruža u ustima. Nije toliko strog i ozbiljan ples, postoje i šaljive varijante. On uči o životu i zato traži određenu ozbiljnost i zrelost, pa je minimum godina koji ja preporučujem 25, jer nije za jako mlade ljude – uveren je ovaj Novosađanin.
Upravo to je neka donja granica ljudi koji dolaze na časove kod Ane i Dejana, a gornja granica se sve više pomera, pa imaju i polaznike starije od 70 godina.
– Kod nas pleše jedan bračni par, Marija i Andrija, koji su nedavno proslavili 50 godina braka, ali ih to ne sprečava da i dalje redovno igraju tango, čak odlaze po festivalima u inostranstvo i vrlo su aktivni – kaže instruktor.
Ljudima preporučuje da se odluče baš za ovaj ples zato što je to, prema njegovim rečima, kralj među plesovima.
– Za tango je potrebno prefinjeno vođenje i praćenje, ali su dragocena i druženja i nova poznanstva. Iz naše škole izašlo je puno bračnih parova, koji sada imaju decu. Pored toga, razvija se pokretljivost, fleksibilnost i dobra je rekreacija, iako možda ne deluje tako. Muškarcima poboljšava samopouzdanje, veštine komunikacije i odnos prema ženama, jer dosta se radi i na bontonu. S druge strane, žena dobija na ženstvenosti, jer igra traži i posebnu vrstu oblačenja – naglašava doktor Lukić i dodaje da njegov ples vraća u neka prošla vremena, za koja veruje da su bila lepša nego ova danas.
Ovaj ples podrazumeva neverbalnu komunikaciju, gde se partner ili partnerka pogledom pozivaju na ples, što i te kako podstiče i zavodničke sposobnosti.
U svetu u kojem pleše svega do 5 odsto populacije, za tango se opredelilo ispod 1% ljudi. No, to ne treba mnogo da čudi, jer ova igra nije za svačiji senzibilitet. Kako novosadski tango-hirurg kaže, tango savršeno odgovara vojvođanskom, staloženom mentalitetu, jer traži vreme, strpljenje, koncentraciju i posvećenost. Ipak, kada ga jednom savladate, osetite i kliznete niz plesni podijum, prožimaće vas do kraja života.
Kurir.rs/Moj Novi Sad/Svetlana Bogićević