Veliki rat je tu – Rusija je napala Ukrajinu. Ova katastrofa je mogla da bude sprečena da Zapad još 2014. godine nije gledao u stranu, smatra novinar DW Roman Gončarenko.
Četvrtak 24. februar 2022. – taj dan nikada nećemo zaboraviti. Dan kada je ludo rusko rukovodstvo odlučilo da počne veliki rat protiv Ukrajine. Dan na koji su se Ukrajinci i njihovi prijatelji širom sveta već dugo pripremali, ali se ipak i nadali da nikada neće doći. Dan kada je Kremlj naprosto počeo rat u Evropi.
Mnogi se u čudu pitaju: kako je uopšte moglo do toga da dođe? Odgovor daje navodni citat Vinstona Čerčila: „Imali ste izbor između rata i sramote. Izabrali ste sramotu, a imaćete rat.“ Obim invazije ne ostavlja nikakvu sumnju: ruske trupe izvršile su napad na Ukrajinu, baš kao i pre stotinak godina kada je Ukrajina prvi put proglasila nezavisnost. Posledice tog monstruoznog koraka potrešće svet.
Fatalna greška Zapada
Za takav razvoj događaja Zapad snosi nimalo zanemarljiv deo odgovornosti. Kada je 2014. Rusija prvi put od proglašenja nezavisnosti 1991. napala Ukrajinu i anektirala Krim, Zapad je izabrao sramotu o kojoj je Čerčil govorio. Lideri SAD, Nemačke i drugih vodećih zapadnih zemalja držali su ukrajinsku vladu obema rukama i tražili od nje da se nipošto ne opire. Ruskog predsednika Vladimira Putina ni pod kojim uslovima ne treba „provocirati“. Motiv: tačno sto godina nakon Prvog svetskog rata, Zapad se plašio novog svetskog požara. Iako se to može razumeti, ipak je to bila fatalna greška.
Opijena uspehom na Krimu, Rusija je nastavila s ratom u Donbasu, na istoku Ukrajine. Zapad, pak, nije bio voljan ni da naoruža Ukrajinu (Nemačka je tako nešto potpuno odbila), niti da uvede oštre mere odmazde protiv Moskve. Tek nakon obaranja malezijskog putničkog aviona MH17 iznad Ukrajine, uvedene su selektivne sankcije protiv ruske privrede. Pa čak i one su bili toliko ograničene i slabe, da je Rusija došla do zaključka da verovatno može da nastavi bez ozbiljnog protivljenja.
Vreme je da se pomogne Kijevu
I Ukrajina je potcenila nivo ludila moskovskog rukovodstva i stav velikog dela ruskog stanovništva koje Ukrajinu ne doživljava kao nezavisnu državu. Ipak, mnogi Ukrajinci osećali su se bezbedno: „Mi smo komšije, rođaci – Rusija se neće usuditi da krene u otvoreni rat“. Čak ni kijevska vlada tada nije prekinula diplomatske odnose sa Rusijom, šaljući tako pogrešan signal svojim saveznicima na Zapadu. A sve pod motom: Ma nije sve tako crno.
Tako je propuštena šansa da se spreči rat koji je sada počeo. Zapadni lideri odlučili su da pregovaraju sa Rusijom u nadi da će agresora umiriti. Pri tom takav pristup nikada u istoriji čovečanstva nije bio uspešan. Propao je i u Ukrajini. Rusija je iskoristila prihode od svog izvoza nafte i gasa za razvoj novog oružja i pripremu za apokaliptični rat – ne samo protiv Ukrajine, već i protiv Zapada u celini. Na to se upozoravalo mnogo puta. Sve se dešavalo otvoreno – Kremlj i njegovi propagandisti nikada nisu krili svoje namere. Ali, Zapad je odlučio da zatvori oči. Lica zapadnih političara treba da se crvene od stida.
Ukrajina se ne vraća pod kontrolu Moskve
Sada je vreme da se isprave greške i svim sredstvima pomogne Ukrajini. Biće borbe, krvoprolića, možda okupacije i dugog gerilskog rata. Ukrajina će izgubiti mnoge od svojih najboljih sinova i kćeri. Ali ona će preživeti, u to nema nikakve sumnje. Ukrajinci se nikada neće pomiriti s tim da ih Moskva drži na povodcu. To vreme je prošlo i neće se vratiti.
A Rusija? Put agresije kojim je Moskva krenula na Ukrajinu i ceo zapadni svet, pre ili kasnije će se završiti katastrofom. Posle toga, Rusija će možda imati priliku da počne iznova. Ali, pre svega, svi slobodoljubivi ljudi su – Ukrajinci.
Kurir.rs/DW