Dugački redovi, dugotrajna terapija, brzo pogoršanje stanja pacijenata, uzimali su i poslednje atome snage mojih kolega i mene, kaže za Kurir dr Stevica Nikolić
Odlično se sećam tog marta 2020. godine, početak pandemije kovida, prvi slučajevi zaražavanja u našem malom gradu na jugu Srbije, Vlasotincu... Lekari i sestre pod maskama, vizirima, u skafanderima sa ispisanim imenima da se lakše prepoznamo, u punoj opremi zakoračili smo u borbu protiv ove pošasti za koju nismo ni sanjali da će trajati dva leta, priseća se i priča za Kurir dr Stevica Nikolić (42), lekar sa najvećim brojem smena u kovid ambulanti u Domu zdravlja Vlasotince.
- U borbi protiv koronavirusa sam bio angažovan od samog početka i prvih slučajeva zaražavanja u Vlasotincu. Sa svojim kolegama sam došao u dodir sa prvim obolelim pacijentima - kaže dr Nikolić, inače lekar službe kućnog lečenja, koji 12 godina radi u zdravstvu, a jedno vreme je radio i kao lekar u Crnoj Travi i Surdulici.
On kaže da je korona na samom početku bila potpuna nepoznanica kako za lekare, tako i za sve građane.
- O virusu se malo znalo, bili smo potpuno nespremni, nedovoljno opreme, ali smo brzo uspeli da se organizujemo. Odgovornost je bila velika, strah, zabrinutost i odgovornost prema pacijentima. Strah od samog virusa nije bio toliki koliko ta bojazan od nepoznatog. Pribojavao sam se najviše za svoje bližnje, ali i pacijente. Najmanje za sebe jer sam smatrao da su lekari bili ti u kojima su pacijenti videli sigurnost, nadu i spas - navodi dr Nikolić:
- Svaki oboleli pacijent je morao da ima pre svega moralnu podršku lekara. Lica im ne vidimo od maske, ali im se u očima video strah i zabrinutost, pogotovo kod najstarijih. Zajedno smo delili i proživljavali strah. Prema njegovim rečima, svetla tačka izlaska iz pandemije je bila pojava vakcine, za koju smatra da ga je sačuvala od virusa te se za dve godine nijednom nije zarazio iako je svakodnevno u kontaktu sa obolelima.
- Vakcina je odigrala ključnu ulogu, zahvaljujući imunizaciji konačno naziremo kraj. I kada sve ovo prođe verujem da će svakom lekaru u sećanju ostati najteže situacije koje su mnogima promenile život. Virus je odneo živote mnogih najbližih članova porodice, pa i kolega. Neizvesnost kakvu će kliničku sliku imati svako od pacijenata pojedinačno je ono što je ostalo urezano u najdubljem sećanju na prvoj liniji borbe. U prvom talasu moja dva prijatelja su bila obolela i obojica završila na respiratoru. Jedan od njih je i posle kratke borbe izgubio bitku. Stalni pozivi, zvrndanje telefona i neizvesnost je ostavila dubok trag u svima nama kojima je neko blizak bio u bolnici ili na respiratoru - kaže dr Nikolić:
- Najupečatljiviji trenutak svakako je bio poziv prijatelja koji mi se javio telefonom posle mesec dana provedenih na respiratoru. Sa svakim talasom broj pacijenata u bolnicama bio je sve veći pa je rastao i broj pacijenata koji su u našoj ambulanti primali bolničku terapiju. Dugački redovi, dugotrajna terapija, brzo pogoršanje stanja pacijenata, uzimali su i poslednje atome snage mojih kolega i mene. Ali svako ozdravljenje pacijenta i zadovoljstvo zbog uspeha zajedničke borbe nadjačavali bi psihički i fizički umor svih nas. Svaki oporavak bila nam je nova energija za dalju borbu.
Kurir.rs/ Aleksandra Kocić