Analize pokojnog Miroslava Lazanskog kad su izlazile subotom privlačile su veliku panju čitalaca, kao i njegova gostovanja. Od kada se desila kriza u Ukrajini čak dva puta smo objavljivali njegove analize o tome da li je precizno analizirao kompletnu situaciju i dešavanja.
Da li smo rekli sve? Pa, možda i nismo. Tražeći po svojoj arhivi nešto drugo naleteo sam na njegov tekst u Politici iz daleke 2013. godine pod nazivom "Opkoljavanje Rusije". Tekst prenosimo u celosti, a da li je Lazanski bio u pravu ostaje čitaocima da presude i daju odgovor u komentarima.
"Nazovimo stvari pravim imenom, demonstracije u Kijevu samo su nastavak višegodišnje bitke za Ukrajinu između SAD i Rusije i zapravo su nastavak politike pokušaja opkoljavanja Rusije i stvaranja sanitarnog kordona oko nje. Niko ne može da me ubedi kako je političarima iz EU i SAD stalo do boljeg života naroda u Ukrajini, do ljudskih prava i demokratije i da zato po svaku cenu zovu Kijev da potpiše sporazum s EU.
Ako je altruizam ideja vodilja u ponašanju EU i SAD prema Ukrajini, zašto EU ne ponudi i Rusiji isti takav sporazum? Da i ruski narod živi bolje. Ili, zašto NATO u svom pohodu na istok ne ponudi članstvo u savezu i Rusiji? Može li mi neko objasniti zašto NATO i posle završetka hladnog rata i propasti Varšavskog ugovora i Sovjetskog Saveza nikada nije ponudio Rusiji članstvo u NATO-u? Pa da zajedno sa Rusijom u NATO uđe i Srbija.
Ali ne, to se Moskvi ne nudi, jer Rusija je krajnji cilj i meta širenja NATO-a na istok. S druge strane, koliko je to demokratski da nekoga, pod pretnjom sankcija, praktično na silu zovete u svoj klub, koji je eto oličenje demokratije i ravnopravnosti? Koliko to liči na ponašanje Trećeg rajha oko pristupanja drugih država Trojnom paktu?
I zašto i danas, u eri borbe protiv svetskog terorizma, 80 odsto vojnih vežbi NATO-a godišnje predstavljaju manevri oklopno-mehanizovanih snaga i desantne operacije mornaričke pešadije i padobranaca? Protiv koga vežbaju te snage? Protiv talibana? ’Ajte molim vas, ako su nekadašnje NATO vežbe tipa „Rifordžer“ premeštene sa obala Holandije, Belgije i Francuske na obale baltičkih država onda se zna za koga se spremaju te jedinice.
Ili, šta ćemo sada s američkim protivraketnim štitom u Rumuniji, kada je s Iranom postignut dogovor oko atomskog programa Teherana. Pošto su Vašington i Brisel godinama tvrdili da je taj protivraketni štit namenjen odbrani od iranskih raketa sa nuklearnim bojevim glavama, dok je Moskva od prvog časa upozoravala da je reč o delu ofanzivnog raketnog potencijala SAD blizu ruskih granica. Hoće li SAD sada odustati od baze u Rumuniji sa antiraketnim štitom?
Naravno da neće, biće samo zanimljivo kako će siroti Rumuni pravdati i sebi i drugima protiv koga je sada taj štit na njihovoj teritoriji. Protiv Irana više nije, Severna Koreja je daleko, Sirija ima svojih briga, biće ipak da je sada aktuelno Pridnjestrovlje. To je deo Moldavije gde je većinsko stanovništvo rusko, ima tu i ruske vojske, a Bukurešt očito želi da priključi Moldaviju Rumuniji. Umesto velike Srbije imaćemo uskoro veliku Rumuniju. Ako, tako i treba, oni su naši prijatelji i još nisu priznali Kosovo.
Svako ko nije priznao Kosovo automatski je naš prijatelj, onaj ko je priznao Kosovo automatski nam nije prijatelj. Osim ako nema puno para, ili ako je velika ili srednja sila, za nas su sada skoro svi srednje sile, o velikim da i ne govorim, ili ako je bivša jugo-republika. Pa nećemo se valjda inatiti sa bivšom braćom.
Dakle, Ukrajina je za EU samo jedno novo veliko tržište i mogućnost da se još više, NATO, geografski priđe Moskvi. U Ukrajini je na delu vrlo ozbiljan geopolitički sukob Rusije i SAD. Ukrajinu je u važno geostrateško pitanje pretvorila ne Moskva, već Amerika, koja odbija da prekine sa hladnoratovskom politikom opkoljavanja Rusije nastojeći da za sebe pridobije sve bivše sovjetske republike.
Pišući u „Gardijanu“ u jesen 2004. novinar Džonatan Stil je taksativno naveo ko je sve učestvovao u naporima da Janukovič izgubi a Juščenko dobije izbore: Američka nacionalna fondacija za demokratiju, USAID, „Fridom haus“, Karnegi fondacija, Institut za otvoreno društvo Džordža Sorosa, zapadne ambasade u Kijevu... Džon Laflend takođe je u „Gardijanu“ u jesen 2004. objavio članak o dvostrukim standardima zapadnih medija kada je u pitanju Ukrajina.
Nezavisna i prozapadna Ukrajina ima odlučujući uticaj na geopolitičko slabljenje Rusije. Zapad taj adut i koristi. Pobedu „narandžaste revolucije“ 2004. godine Putin je doživeo kao lično poniženje, jer je Kremlj morao da popusti i prizna naknadnu pobedu Juščenka. Zapad, opet, Janukoviča smatra proruskim političarem, ali u Moskvi ni Janukoviču ne veruju previše, jer on Rusiju više ne gleda kao saveznika već sve tretira strogo pragmatično. Ljudi u pozadini Janukoviča, oligarsi iz istočne Ukrajine, rukovode se samo ekonomskim interesima, po sistemu ko da više.
Rusija i Ukrajina sarađivaće i dalje bez obzira na koju će se stranu okrenuti Kijev. Bliskost interesa to jednostavno nameće, oko 40 odsto ruskog gasa za Evropu ide preko Ukrajine, zajedno prave avione Tu-334, posao je vrlo isplativ. Ukrajini danas nije najvažnija nekakva integracija sa Rusijom, već samopotvrđivanje kao nove države, koja nikada do sada nije postojala u ovim granicama. I to je samopotvrđivanje na osnovu razlikovanja od Rusije, pa čak i suprotstavljanja njoj. Rusi i Ukrajinci, to su vam Srbi i Hrvati. Samo što Rusija ima Putina, a Ukrajina ga nema.", napisao je Lazanski.
Kurir.rs/A.Mlakar