Pre ruske invazije na Ukrajinu, bilo je uobičajeno da analitičari na Zapadu pretpostavljaju da bi rat na istočnoj ivici Evrope izazvao ogorčenu podelu unutar EU i NATO oko toga kako odgovoriti na njega. Neke ekonomske sankcije bi nesumnjivo bile uvedene. Ali bi svet pored toga video i svađe i klevete od Barselone do Berlina.
U stvari, dogodilo se nešto dijametralno suprotno. Evropa je bila ujedinjena i odlučna. Komercijalni i privatni avioni iz Rusije isključeni su iz evropskog vazdušnog prostora. Pojedine zemlje su počele da oduzimaju imovinu ruskih oligarha, uključujući njihove super-jahte, i da šalju oružje Ukrajini. A Nemačka, najbogatija zemlja u Evropi (mereno ukupnim BDP-om iz 2020. godine), naglo je povećala izdatke za odbranu, prekinuvši decenijski otpor tome, piše magazin Vik.
Sve zajedno i ostaje nam neosporan zaključak: ruski predsednik Vladimir Putin je nehotice postigao ono što se često činilo nemogućim — spojio je kontinent u spoljnoj politici i time postavio čvrste temelje za prave Sjedinjene Evropske Države. Implikacije za EU i SAD biće duboke.
Britanski konzervativac Ed Vest nedavno je objasnio motor koji stoji iza ove promene. Kao što je Napoleonova osvajačka vojska nenamerno inspirisala nacionalnu samosvest i težnje među nekada različitim evropskim narodima, tako je Putinova invazija izazvala jedinstvo na kontinentu u celini, pošto su se članice EU osetile duboko ugrožene zajedničkim protivnikom. Ovo je direktna ilustracija dinamike unutar/van grupe: unutrašnja kohezija svake grupe se povećava kada se definiše protiv spoljne pretnje.
Ali ova promena takođe ostvaruje treći i poslednji korak ka integraciji širom kontinenta. Evropska unija je počela kao zajedničko tržište koje se polako širilo. Taj početni ekonomski aranžman je dopunjen brojnim političkim i regulatornim institucijama za kontinent u celini, iznad političkih institucija pojedinih nacija, uključujući (do kraja 1990ih) Evropsku centralnu banku. Rezultat je bio usporeno rađanje super-države.
Ali jedina oblast u kojoj je proces političkog ujedinjenja više puta kočen je odbrana. S obzirom da Sjedinjene Države i dalje preuzimaju konačnu odgovornost, preko NATO-a, za bezbednost kontinenta, a zemlje članice EU obično daju prioritet nacionalnim interesima nad definisanjem i odbranom kolektivnih interesa bloka, pokušaji EU da se ujedini i poveže sa ostatkom sveta su propali.
To jest, do sada.
Ako se Rusija brzo povuče iz svoje nesrećne avanture u Ukrajini i brzo okonča rat, ovaj "uspeh" EU bi mogao da izbledi i Stari kontinent bi se vratio na stanje od pre mesec dana. Ali, ta opcija kratkog rata je malo verovatna. I što duže traje sukob, veća je verovatnoća da će nove navike jedinstva i rešenosti postati ukorenjene i kodifikovane u institucijama za zajedničku odbranu kontinenta.
Takve institucije neće morati da se grade od nule. One su već prisutne u obliku samog NATO-a. EU i NATO imaju značajno preklapanje u članstvu, mada ne u potpunosti. U trenutnoj situaciji, sa neprijateljskom artiljerijom i desetinama hiljada ruskih vojnika koji marširaju kroz zemlju na periferiji bloka, takva podela izgleda sve apsurdnija.
Upravo ove nedelje, Evropski parlament je sa entuzijazmom odgovorio na molbu Ukrajine za članstvo u EU. Mala država Gruzija, direktno na granici Rusije, takođe teži članstvu. Kakvog smisla bi imalo primanje ovih zemalja u ekonomske i političke institucije Evrope, a da im se ne daju i bezbednosne garancije? To bi bilo kao da Sjedinjene Države prihvate dve nove države, a pritom proglase da američka vojska ne bi učinila ništa da ih odbrani ako budu napadnute. To nije ponašanje koherentnog političkog subjekta i moraće da se promeni, navodi dopisnik Vika.
Najjednostavniji način da se to uradi bio bi da se NATO organizaciono stopi sa EU, čime bi zapravo postalo gotovo Ministarstvo kontinentalne odbrane za Evropsku uniju. Zemlje koje su već u EU ili koje će se pridružiti u budućnosti morale bi automatski da postanu članice NATO-a. Tokom protekle nedelje, dve zemlje članice EU (Finska i Švedska) zagrejale suse za tu ideju. Ako se obe pridruže, to bi ostavilo Austriju, Kipar, Irsku i Maltu kao jedine članice EU koje se opiru članstvu u NATO.
Što se tiče zemalja koje su u NATO-u, ali ne i u Uniji (Albanija, Kanada, Island, Norveška, Turska, SAD, a od 2020. i Ujedinjeno Kraljevstvo), njihovo donošenje odluka o ulasku u EU variralo bi u zavisnosti od različitih geografske i političke realnosti. Važno je da bi oni u najmanju ruku bili pozvani da ostanu ugovorni saveznici EU, posvećeni učešću u zajedničkoj odbrani u slučaju napada na državu članicu.
To je posebno ključno za Sjedinjene Države, koje daju značajan broj vojnika (i značajan deo finansiranja) alijansi. Pošto NATO sve eksplicitnije postaje zajednička odbrambena snaga EU, ti doprinosi bi vremenom trebalo da opadaju, iako taj proces niti bi trebalo niti bi počeo sve dok ruske operacije u Ukrajini traju, a tenzije na istočnom krilu NATO-a ostaju visoke.
Ali dugoročna putanja je jasna. Evropska unija nikada nije razmišljala i delovala više kao koherentan politički entitet nego što to čini sada. I tako bi trebalo i da nastavi i vremenom postane potpuno autonomna super-država — liberalno multinacionalno carstvo koje preuzima sve veću odgovornost za sopstvenu odbranu.
Hvala, Vladimire Putine, poručuje novinar Vika Dejom Linker, oni to ne bi mogli bez tebe.
Kurir.rs