Subota, dan za kulturu, posvetićemo kulturi raspadanja. Već sam ovde govorio o tome kako sam - kad se rušio Berlinski zid, odgovarajući u solidno naćefleisanom stanju na novindžijsko pitanje šta ja očekujem od tog „istorijskog događaja“, rekao da mi je sumnja veća od nade i da mislim da sa zapadne strane zida neće na istočnu poteći bujica uređenosti, zakonitosti i prosperiteta, nego će sa istočne na zapadnu stranu grunuti cunami drljavosti i bezakonja.
Hteo sam da ispadnem zajebant, a vreme je pokazalo da sam ispao prorok. Sad kad su radovi na ponovnoj izgradnji Berlinskog zida u poodmakloj fazi - upravo je to Putinova namera - neću proreći da će se Jugoslavija - čiji je raspad bio posledica rušenja zida - ponovo ujediniti kad se izgradi novi Berlinski zid. Daleko od toga. Vreme integracija i ujedinjavanja (svih boja) prošlo je u nepovrat. Dolazi vreme svakovrsnih razjedinjavanja i raspadanja. Lako je danas biti prorok. Kakvu god nebulozu neko da smisli, može biti siguran da će se ubrzo ostvariti.
Kako smo se mi, Srblji, snašli prigodom rušenja Berlinskog zida, to smo videli, vidimo iz priloženog (i još ćemo viđati). A kako ćemo se snaći posle izgradnje novog, to ostaje da se vidi, mada mi je i glede toga sumnja veća od nade. I to s dobrim razlogom, jer ni ovdašnja vlast ni opozicija ne pokazuju nameru da odustanu od politika zasnovanih na (uglavnom) negativnim emocijama i da je zamene politikama racionalnih interesa.
Tolike godine se oslanjamo na dva od „četiriju stubova naše spoljne politike“ - Rusiju i Kinu - a ni od jednog stuba ništa nismo naučili. Čak ni osnovnu stvar - da nema večnih prijateljstava, pogotovo ne bratstava i jedinstava među narodima. Nismo naučili ni drugu važnu lekciju - da narod mora biti podređen državi, a ne obratno.
Bile vlasti autokratske ili demokratske, onog trenutka kad se legitimišu, više ne daju ni pet para na narodnu volju, vox populi i slične trice i kučine i vode računa isključivo o državnim interesima. I to s dobrim razlogom, jer se narodu ne može ugoditi.
Ukoliko nije zadovoljan vođenjem državnih poslova, narod je u demokratskim državama vlastan da na prvim izborima smeni lošu vlast. U autokratskim pak je vlastan da vlastima pljune pod prozor.
Srbija se sada, silom prilika, našla pored izvora prepunog iskušenja, od koga, što bi rekla Lepa Lukić, vode dva putića. Kojim krenuti pitanje je sad. Ne mislim pritom da Srbija treba da izabere stranu. Ne, to je seljačka politika „vanstranačkih intelektualaca“, koji čekaju da vide ko će da pobedi pa da mu se priklone. Pitanje, dakle, nije „s kim će“, nego „šta će sa sobom“.
Prosto rečeno, Srbija treba - a ne bude li htela, biće naterana - da se odluči hoće li demokratski ili autoritarni društveni poredak. Kada se ova ukrajinska furtutma završi - ako se završi - više neće biti „nešto između“, nikakva „četiri stuba“ više neće biti moguća. Preostaće samo dva. Ako Srbija odluči šta će sa sobom - u šta čisto sumnjam - lako će sa ostatkom sveta.