Od ukupno 1.442 zvanična skrovišta, mnoga su zakupljena, a direktor Javnog preduzeća "Skloništa Srbije" ističe da građani ne treba da brinu kod koga su ključevi i da bi, ako situacija zahteva, sva bila u funkciji za najviše 24 sata
Rat u Ukrajini i sukobi oko najveće evropske nuklearne elektrane Zaporožje, kao i vesti o stavljanju vojnih nuklearnih snaga u pripravnost zabrinuli su sve u svetu, a građani Srbije se pitaju u kakvom su stanju skloništa u našoj zemlji.
Mnogima su baš ona pružala sigurnost tokom NATO agresije 1999. godine, a sećanja na taj period su još uvek i te kako sveža.
U Srbiji, kako Kurir saznaje, ima tačno 1.442 skloništa.
Neka su u blizini zgrada ili u okviru zgrada, vidljiva, a neka na tajnim lokacijama kako neprijatelj ne bi znao za njih.
U Beogradu ih je svakako najviše, a mi smo istraživali u kakvom su stanju, koliko se o njima vodi računa i koliko je vremena potrebno da postanu funkcionalna u slučaju za ne daj bože.
U naša skloništa, kako je objavio RTS, "ušli" su magacini, teretane, fitnes-centri, sportski klubovi. Stanari jedne zgrade u Zemunu tvrde da ne znaju ko rentira prostor skloništa njihove zgrade i da podnošenje prijava ne pomaže da odgovor na to pitanje dobiju.
U Mirijevu čelična vrata vode do skloništa, odnosno do kluba borilačkih veština, koji već 15 godina plaća mesečni zakup. Žale se upravnici brojnih zgrada da pristup skloništima uopšte nemaju.
Neka skloništa su iznajmljena, legalno, to nije sporno, ali postavlja se pitanje da li se tako umanjuje njihova prava namena i da li u slučaju opasnosti mogu biti spremna za prihvat ljudi. Ako mogu - u kojem vremenskom periodu?
Nebojša Stojanović, direktor Javnog preduzeća "Skloništa Srbije", za Kurir kaže da su apsolutno spremni za hitno delovanje u slučaju opasnosti.
- Jedan deo skloništa jeste u izdavanju, i to je jedini priliv koje preduzeće ima, a sav novac odatle ide za održavanje skloništa koja nisu u izdavanju. Ko zakupi prostor, u obavezi je da ga održava, po pravilniku ni ekser ne sme da se zakuca. Ostala skloništa održavamo mi, i to nekoliko puta godišnje - rekao je Stojanović i dodao da niko ne treba da brine gde su ključevi:
- Zna se tačno šta se radi u slučajevima ratne opasnosti. Odmah se sazivaju štabovi od najvišeg do najnižeg nivoa, i hitno se reaguje. Koordinira se odmah s vojskom i Sektorom za vanredne situacije.
Odmah delaju lokalne samouprave. Ljudi koji su za to zaduženi na lokalu znaju tačne lokacije na koje se odvode ljudi u slučaju opasnosti, znaju gde koliko ljudi može biti sklonjeno i šta dalje. Sve mora biti spremno i za nekoliko sati ako situacija to zahteva, a okvir do 24 sata je maksimum. Stojanović ističe da je, uprkos tenzijama, spokojan jer predsednik Aleksandar Vučić vodi mirovnu politiku.
Vojni analitičar Aleksandar Radić misli da se strateška iznenađenja dešavaju čak i kad nadležni vode računa.
- Ogroman problem je stvarno stanje s poštovanjem svih propisa koji se tiču izdavanja skloništa u Srbiji. Često su stvari u realnosti drugačije, ali to nema veze s nadležnima, već s mentalitetom naših ljudi. Zvanični stav na papiru je da smo spremni, ali da li je tako u praksi? Mogućnosti rata moramo shvatiti ozbiljno. Ovo bi moglo da prodrma i nas kao pojedince da se udruženo posvetimo organizaciji civilnog sistema.
Suzana Trajković