Rusija već 10 dana bombarduje velike gradove u Ukrajini i, uprkos neuspesima na bojnom polju, ne deluje kao da će odustati od svoje kampanje zauzimanja Ukrajine.
Rusija je 4. marta zauzela Zaporožje, jednu od najvećih nuklearnih elektrana u Evropi. Rusko granatiranje objekta na jugoistoku Ukrajine izazvalo je požar, za koji su ukrajinski zvaničnici upozorili da bi mogao izazvati nuklearnu katastrofu. Trajalo je satima, ali je požar ugašen, a međunarodni posmatrači su saopštili da ne detektuju povišen nivo radijacije i da vatra nije oštetila "osnovnu” opremu. Američki zvaničnici su rekli da sada izgleda da Rusija kontroliše fabriku. Rusi su, pak, za požar optužili Ukrajince.
Incident je, piše Voks u svojoj velikoj analizi ruske invazije, podsetio koliko ovaj rat u Ukrajini postaje opasan i koliko su još uvek neizvesne i zbunjujuće stvari na terenu. Ruske trupe su napredovale ka Kijevu, a hiljade i hiljade beže pre moguće opsade grada.
Ruska vojska je napredovala na jugu i osvaja oblast Hersona, lučkog grada na Crnom moru čija je kontrola navodno sporna, i Marijupolja na Azovskom moru. Rusko bombardovanje ovih gradova dovelo je do humanitarnih problema, sa mostovima i putevima oštećenim u borbama i sve manje pristupa hrani i čistoj vodi, lekovima i struji u određenim oblastima. Harkov, drugi po veličini grad u Ukrajini, ove nedelje se našao pod žestokim granatiranjem, a udari su teško oštetili stambene oblasti.
Ukrajinski i ruski zvaničnici sastali su se početkom marta i provizorno se saglasili oko potrebe za humanitarnim koridorima — u osnovi, sigurnim zonama za bekstvo civila i zalihama za prolaz — ali nisu postigli sporazume o većem prekidu vatre. Takođe je nejasno da li su ovi koridori uspostavljeni - Ukrajinci optužuju Ruse da otvaraju vatru po civilima, Rusija tvrdi da to nije tačno. Današnje evakuacije Marijupolja i Volnovahe su otkazane.
Putinov pokušaj da prekroji mapu Evrope rizikuje da postane najrazorniji sukob na kontinentu od Drugog svetskog rata. Već izaziva strašnu humanitarnu krizu: stotine, možda hiljade, civila su poginule, a najmanje milion ljudi je do sada pobeglo od nasilja.
Bitka za Ukrajinu počela je u ranim jutarnjim satima po lokalnom vremenu 24. februara, kada je ruski predsednik Vladimir Putin pokrenuo, kako je rekao, "specijalnu vojnu operaciju“ u zemlji od oko 40 miliona stanovnika. Tvrdio je da ruska vojska traži "demilitarizaciju i denacifikaciju“, ali ne i okupaciju; napadi su ubrzo usledili sa više frontova i usmereni na više gradova.
Otpor Ukrajine je zakomplikovao napore Rusije da zauzme zemlju. Ruske snage nisu ostvarile napredak koji su verovatno mislili da će postići na početku kampanje. Rana strategija ruske vojske zbunila je neke stručnjake i posmatrače. Ali što ovaj rat bude dugotrajniji, to će biti katastrofalniji, piše Voks.
Sjedinjene Države i njihovi saveznici u Evropi i Ujedinjenom Kraljevstvu uveli su najteže finansijske sankcije Rusiji nakon prvog upada i od tada su samo dodavali nove kazne. Sjedinjene Države i evropske zemlje su se 26. februara složile da blokiraju neke ruske banke iz SWIFT-a, globalnog sistema za razmenu poruka, koji će suštinski sprečiti te institucije da obavljaju bilo kakve globalne transakcije, što je kazna koju su saveznici ranije oklevali da primene. Ruska privreda se trpi od posledica ovih sankcija.
Ovaj kontinuirani međunarodni pritisak i otpor Ukrajine možda i dalje nisu dovoljni da primoraju Rusiju da prekine svoju vojnu kampanju. To ostavlja Ukrajinu — i svet — u opasnom i nepredvidivom trenutku.
Ukrajina pod opsadom
Posle meseci kada je Putin slao desetine hiljada vojnika blizu ukrajinske granice i niza neuspešnih diplomatskih pregovora, Rusija sada vodi potpuni rat protiv Ukrajine.
Tenzije su brzo eskalirale kada je Putin 21. februara održao jednosatni borbeni govor kojim je u suštini negirao ukrajinsku državnost. On je priznao nezavisnost dva otcepljena regiona na istoku Ukrajine, gde Moskva podržava separatističku pobunu od 2014. godine i poslao takozvane mirovne snage u region. Kako su stručnjaci rekli, to je verovatno bio samo početak, koji je postavio teren za mnogo veći sukob.
Danima kasnije, taj veći sukob se materijalizovao. Putin je 24. februara najavio da pokreće napad "da bi odbranio ljude koji već osam godina trpe progon i genocid od strane kijevskog režima“. Zatražio je od Ukrajine da položi oružje ili da bude "odgovorna za krvoproliće“.
Ubrzo nakon Putinovog govora, pojavili su se izveštaji o eksplozijama u gradovima, uključujući Harkov u istočnoj Ukrajini i glavni grad Kijev. Ukrajinski ministar spoljnih poslova je to nazvao "invazijom na Ukrajinu u punom obimu“. Do popodneva u Ukrajini, ruske trupe i tenkovi su ušli u zemlju na tri fronta: iz Belorusije na severu, sa istoka Ukrajine i sa juga.
Ruska vojska je gađala kritičnu infrastrukturu, poput aerodroma i lansirala je više od 400 projektila od 1. marta. Kao što je visoki zvaničnik američke odbrane rekao 26. februara: "Nema sumnje da su civilna infrastruktura i civilna područja pogođeni kao rezultat ovih baraža“.
Glavna bojišta su na periferiji Kijeva na jugu Ukrajine, uključujući glavne gradove Marijupolj; i Harkov, u istočnoj Ukrajini i drugi po veličini grad u zemlji.
"Imali su maksimalne ratne ciljeve“, rekao je Majkl Kofman, direktor istraživanja u studijskom programu za Rusiju u CNA. "Imali su vojnu operaciju koja je sada u toku, prvo da pokušaju da postignu promenu režima, opkole prestonicu i pokušaju da zbace ukrajinsku vladu, a zatim i mnogo veće akcije opkoljavanja i 'priklještavanja' ukrajinskih snaga. Pokušajte da to uradite brzo i prisilite na predaju izolovane džepove."
Ali ruska vojska nije bila u stanju da u potpunosti pregazi ukrajinske snage, a neki analitičari sugerišu da je Moskva možda bila iznenađena otporom Ukrajine. Zvaničnici Pentagona su saopštili da je od 4. marta Rusija do sada angažovala oko 92 odsto svoje borbene moći. Vazdušni prostor Ukrajine ostaje osporen.
Samjuel Čarap, viši politikolog u korporaciji RAND, rekao je krajem februara novinarima da je vojni učinak Rusije čudan. "Drugim rečima, neke od stvari koje sam očekivao – kao što je vazduhoplovstvo koje preuzima glavnu ulogu – se nisu dogodile".
"Čini mi se da je bilo mnogo ratnog optimizma i osećaja da će [ukrajinska] vlada pasti uz samo mali pritisak“, nastavio je Čarap. "A to se nije dogodilo. Ipak, ne bih to shvatio kao ultimativni tok rata. Ovo je još uvek situacija u kojoj je špil, nažalost, naslagan protiv Ukrajinaca, uprkos njihovoj hrabrosti".
Sam Putin je pozvao ukrajinsku vojsku da "preuzme vlast u svoje ruke i svrgne” ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, što je znak da Putin ostaje fokusiran na promenu režima. "Prema raspoloživim obaveštajnim podacima, neprijatelj me je označio kao metu broj 1, a moju porodicu kao metu broj 2“, rekao je Zelenski, govoreći u noći 24. februara.
Napori da se zaustave borbe do sada su propali. Visoki zvaničnici Rusije i Ukrajine sastali su se 28. februara na granici Ukrajine i Belorusije, a ponovo 3. marta. Rusija je nastavila da insistira da prekid vatre zahteva "demilitarizaciju“ i neutralnost Ukrajine, ali Ukrajina je samo nastavila da insistira za veću vojnu pomoć i ulazak u zapadne institucije poput EU, čak su podneli zahtev za članstvo usred borbi.
I Ukrajina i Rusija su nagovestile da će održati još jednu rundu pregovora narednih dana. U svim sukobima, obično dolazi do ozbiljne eskalacije u borbi pre prekida vatre, jer svi pokušavaju da maksimiziraju svoju moć. "Mislim da žele da nanesu maksimalnu štetu kako bi izvršili pritisak na ukrajinsku vladu da traži neku vrstu primirja koje je zapravo predaja“, rekla je Margarita Konaev, pomoćnica direktora za analizu i istraživanje u Centru za bezbednost i nove tehnologije u Džordžtaunu.
Broj žrtava ovog "mladog" sukoba sve više raste. Ujedinjene nacije su saopštile da je do 2. marta više od 200 civila poginulo, a stotine ih je ranjeno; Ukrajinske službe za hitne slučajeve procenjuju broj civilnih žrtava na 2.000 ljudi. Ukrajinski zvaničnici su rekli da je oko 5.300 ruskih vojnika poginulo u borbama do 1. marta, ali američki i evropski zvaničnici taj broj procenjuju bliže 2.000. Ruska vlada je prijavila skoro 500 poginulih vojnika. Eksperti kažu da se prema svim ovim statističkim podacima treba odnositi sa velikim oprezom zbog ratne magle i pokušaja i Rusije i Ukrajine da proguraju određeni narativ.
Ukrajinski zvaničnici su takođe optužili Rusiju za ratne zločine nakon izveštaja o granatiranju sirotišta i vrtića izvan Kijeva. Širom Ukrajine, hiljade civila svih uzrasta prijavljuje se za borbu. Ukrajinski zvaničnici pozvali su stanovnike da "prave molotovljeve koktele" za odbranu od invazije. Više od milion Ukrajinaca pobeglo je u susedne zemlje poput Poljske od početka sukoba, prema proceni Ujedinjenih nacija.
Koreni sadašnje krize
Ruska invazija je u suprotnosti sa bezbednosnim sporazumima koje je Sovjetski Savez sklopio nakon raspada ranih 1990ih. U to vreme, Ukrajina, bivša sovjetska republika, imala je treći po veličini atomski arsenal na svetu. SAD i Rusija su radile sa Ukrajinom na denuklearizaciji zemlje, a u nizu diplomatskih sporazuma, Kijev je vratio svoje stotine nuklearnih bojevih glava Rusiji u zamenu za bezbednosna uveravanja koja su ga zaštitila od potencijalnog ruskog napada.
Ali sama pretpostavka postsovjetske Evrope pomaže u raspirivanju današnjeg sukoba. Putin je fiksiran na vraćanje nekog privida imperije, izgubljene padom Sovjetskog Saveza. Ukrajina je centralna za ovu viziju. Putin je rekao da su Ukrajinci i Rusi "bili jedan narod – jedinstvena celina“, ili bi barem tako bilo da nije mešanja spoljnih sila (kao što je Zapad) koje su stvorile "zid“ između njih.
Prošle godine Rusija je predstavila SAD i NATO listu zahteva, od kojih mnogi nisu bili prihvatljivi za Zapad. Putin je zahtevao da NATO zaustavi svoje širenje na istok i uskrati Ukrajini mogućnost članstva, a takođe je postavio i druge zahteve za "bezbednosne garancije“ oko NATO.
Izgledi da se Ukrajina i Gruzija pridruže NATO-u nerviraju Putina barem otkako je predsednik Džordž Buš izrazio podršku toj ideji 2008. "To je bila prava greška“, rekao je Voksu Stiven Pajfer, koji je od 1998. do 2000. bio ambasador u Ukrajini pod predsednikom Billom Klintonom. "To je izludelo Ruse. To je stvorilo očekivanja u Ukrajini i Gruziji, koja se tada nikada nisu ispunila. I to je samo učinilo celo to pitanje proširenja komplikovanim.”
Ukrajina je četvrti po veličini primalac vojnog finansiranja iz SAD, a obaveštajna saradnja između dve zemlje se produbila kao odgovor na pretnje iz Rusije. Ali Ukrajina se neće pridružiti NATO-u u bliskoj budućnosti, a to je rekao i predsednik Džo Bajden. Ipak, Zapad je u velikoj meri smatrao zahtev Moskve kao neostvariv jer politika otvorenih vrata NATO-a kaže da suverene zemlje mogu da biraju sopstvene bezbednosne saveze.
Iako se Putin i dalje žalio na pretnju NATO-a, njegov govor 21. februara pokazao je da njegova opsesija Ukrajinom ide mnogo dalje od toga. On ne vidi vlast u Ukrajini kao legitimnu.
"Ukrajina za nas nije samo susedna država. To je neotuđivi deo naše istorije, kulture i duhovnog prostora“, rekao je on, prema zvaničnom prevodu Kremlja. "Od pamtiveka, ljudi koji žive na jugozapadu onoga što je istorijski bila ruska zemlja nazivali su sebe Rusima".
Dve zemlje imaju istorijske i kulturne veze, ali kako je objasnio Zak Bošam iz Voksa, Putinova "osnovna tvrdnja — da ne postoji istorijska ukrajinska nacija dostojna današnjeg suvereniteta — je očigledno lažna“.
Kao što su stručnjaci primetili, teško je uskladiti Putinov govor – plus esej iz 2021. koji je napisao i druge izjave koje je dao – sa bilo kakvim realnim diplomatskim ishodom da bi se sprečio sukob. To je, u suštini, bilo priznanje da se zapravo ne radi o NATO-u, rekao je Dan Baer, vršilac dužnosti direktora programa za Evropu u Karnegi zadužbini za međunarodni mir i bivši ambasador u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju. "Radilo se o tome da on ne misli da Ukrajina ima pravo da postoji kao slobodna zemlja“, rekao je on pre Putinove invazije u noći 23. februara.
Kulminacija osmogodišnjih tenzija
Ovo nije prvi put da je Rusija napala Ukrajinu. Rusija je 2014. anektirala poluostrvo Krim, izvršila invaziju na istočnu Ukrajinu i podržala ruske separatiste u istočnom regionu Donbasa. U tom sukobu je do danas poginulo više od 14.000 ljudi.
Napad Rusije proizašao je iz masovnih protesta u Ukrajini koji su svrgnuli proruskog predsednika te zemlje Viktora Janukoviča, koji su počeli zbog njegovog odustajanja od trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom. Američke diplomate su učestvovale u demonstracijama, a ti simboličnim gestovi su dodatno uznemirili Putina.
Predsednik Barak Obama, koji je oklevao da dalje eskalira tenzije sa Rusijom, bio je spor da mobiliše diplomatski odgovor u Evropi i nije odmah obezbedio Ukrajincima ofanzivno oružje.
"Mnogi od nas su bili zaista zgroženi što nije učinjeno više za kršenje tog [post-sovjetskog] sporazuma“, rekao je Ijan Keli, karijerni diplomata koji je bio ambasador u Gruziji od 2015. do 2018. "To je u suštini pokazalo da ako imate nuklearno oružje“ — kao što to ima Rusija — "pelcovani ste protiv snažnih mera međunarodne zajednice“.
Od tada, korupcija postoji u ukrajinskoj vladi, a zemlja se nalazi u donjoj trećini indeksa Transparensi internešenela nadzorne grupe.
Desnica u Ukrajini je ojačala i donekle je "normalizovana", a u zemlji postoje fašističke milicije blike vlastima. Moskva je pokrenula ta pitanja kako bi promovisala lažne tvrdnje o genocidu i drugim napadima na civile kao način da legitimiše separatistički pokret u istočnoj Ukrajini i da stvori izgovor za invaziju, piše Voks. U svom unapred snimljenom govoru koji je podeljen uoči bombardovanja Ukrajine, Putin je rekao da traži "denacifikaciju“ Ukrajine.
Voks navodi da ukrajinska vlada nije nacistički režim i nije je kooptirala krajnja desnica. Zelenski je Jevrejin; ponosno govori o tome kako se njegov deda Jevrejin borio protiv Hitlerove vojske.
Pa ipak, nekoliko dana ranije, Putin je ovakve tvrdnje iskoristio kao deo svog objašnjenja za priznavanje nezavisnosti Luganske Narodne Republike i Donjecke Narodne Republike, dve teritorije u istočnoj Ukrajini na kojima je podržavao separatiste od 2014. godine. "Najavljujući odluke donete danas, uveren sam u podršku građana Rusije. Podršku svih patriotskih snaga u zemlji“, rekao je Putin pre nego što je prebacio trupe u regione u "mirovne“ svrhe.
Tada je većina stručnjaka sa kojima je Voks razgovarao rekla da je to izgledalo kao početak, a ne kraj, upada Rusije u Ukrajinu.
"U Rusiji, [to] pruža političko-pravnu osnovu za formalno uvođenje ruskih snaga, što su već odlučili da urade“, rekao je Kofman iz CNA za Voks 21. februara. "Pod dva, to pruža osnovu za rusku upotrebu sile u odbrani tamošnjih ruskih državljana ovih nezavisnih republika. To je u osnovi političko pozorište."
To je postavilo "scenu za sledeće korake“, dodao je on. Ti sledeći koraci su sada jasni.
Kako reaguje ostatak sveta?
Sjedinjene Države i njihovi saveznici širom sveta osudili su rusku invaziju na Ukrajinu i od tada najavljuju sve oštrije sankcije, sa ciljem da potpuno izoluju Rusiju od međunarodne zajednice i nanesu stvarne ekonomske udarce.
Bajden je popodne 24. februara najavio da će Sjedinjene Države uvesti sankcije ruskim finansijskim institucijama, uključujući odsecanje najvećih ruskih banaka iz finansijskog sistema SAD, kao i ruskoj eliti u Putinovom najužem krugu. Amerika će takođe sprovesti kontrolu izvoza određenih tehnologija. Ujedinjeno Kraljevstvo i Evropa dodale su svoje sankcije, uvodeći "masovne“ kazne na koje je Zapad upozoravao Putina.
SAD i njihovi saveznici su od tada samo pojačali pritisak. EU i SAD su 25. februara uvele sankcije samom Putinu. SAD i evropske zemlje su 26. februara objavile sporazum o isključivanju nekih (ali ne svih) ruskih banaka iz Svifta, globalnog sistema za razmenu poruka koji omogućava većinu međunarodnih transakcija, što će Rusiji otežati obavljanje transakcija izvan njene granice. (Japan je takođe podržao isključivanje iz Svifta 27. februara.) SAD i njihovi saveznici rekli su da će ciljati na Rusku centralnu banku, posebno na njene devizne rezerve koje su Moskvi potrebne da bi pomogla u podršci svojoj valuti. SAD su nastavile da dodaju kazne, uključujući pridruživanje drugim zemljama u zatvaranju američkog vazdušnog prostora za ruske avione i sankcionisanje više od deset oligarha.
Sjedinjene Države su saopštile da neće slati vojsku u Ukrajinu, ali su im poslale vojnu pomoć i pojačale svoje prisustvo na istočnom krilu NATO-a. Pentagon je 24. februara rekao da će poslati 7.000 dodatnih vojnika u Nemačku, a državni sekretar Entoni Blinken je 26. februara rekao da odobrava Edo 350 miliona dolara“ dodatne vojne pomoći Ukrajini, uključujući Edalju smrtonosnu odbrambenu pomoć Ukrajini da se suoči sa oklopnim, vazdušnim i drugim pretnjama sa kojima se sada suočava".
Takva pomoć, prema tvitu od 26. februara portparola Stejt departmenta Neda Prajsa, biće obezbeđena "odmah“ i uključivaće "protivtenkovske i protivvazdušne odbrambene sposobnosti“. Druge evropske i NATO zemlje takođe pojačavaju svoju pomoć, uključujući Nemačku, koja je odustala od dugogodišnje politike da ne šalje oružje i opremu u zone sukoba.
Rusija zna da SAD i njeni partneri ne žele da se vojno obavežu, što je Putin i javno rekao "reklamirajući" ruski nuklearni arsenal: "Ne treba sumnjati da će se svaki potencijalni agresor suočiti sa porazom i zlokobne posledice ako direktno napadne našu zemlju”. Putin je 27. februara eskalirao tu pretnju stavljajući nuklearne snage u stanje visoke pripravnosti.
NATO je obećao da će zaštititi svoje pripadnike od bilo kakve ruske agresije. NATO je 25. februara objavio da aktivira deo svojih snaga za reagovanje - jedinice od 40.000 vojnika modernizovane nakon invazije na Krim 2014. - da zaštiti saveznike na istočnom krilu. "Mi sada prvi put raspoređujemo Snage za reagovanje NATO u kontekstu kolektivne odbrane. Govorimo o hiljadama vojnika. Govorimo o vazdušnim i pomorskim kapacitetima“, rekao je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg.
Ipak, ovo su uglavnom odbrambene mere, što znači da će većina kazne protiv Rusije doći u obliku ekonomskih sankcija. Ipak, Zapad počinje da se pomera od prvobitnog oklevanja da nametne najteže troškove Rusiji iz straha od toga šta bi to moglo značiti za Evropu, SAD i ostatak globalne ekonomije - i šta bi Rusija mogla učiniti da uzvrati.
Međutim, nisu skroz stigli tamo, piše Voks. Na primer, očekuje se da će čak i uklanjanje iz Svift sistema ostaviti izvesna ograničenja kako bi Rusija i dalje mogla da izvozi gas u Evropu. Što su strože sankcije Rusiji, to će teže pogoditi američku, a posebno evropsku ekonomiju, pa lideri i dalje pokušavaju da ublaže njihov uticaj. Ali posledice ovih kazni — zajedno sa drugim merama, kao što su EU i Sjedinjene Države koje zabranjuju Rusiji da uđe u njihov vazdušni prostor — osećaju se u Rusiji, dok rublja pada i analitičari upozoravaju na duboku recesiju.
Izlaz iz ovog rata je teško zamisliti jer bombe padaju na Ukrajinu, ali SAD i njeni saveznici će morati da sprovedu pažljivu diplomatiju kako bi izolovali i izvršili pritisak na Rusiju na duži rok — i stvorili podsticaje za Moskvu da zaustavi napad na Ukrajinu. SAD i njihovi saveznici će takođe verovatno morati da odluče koliko žele ili mogu da podrže Ukrajinu dok se bori protiv Rusije.
"Mislim da je pravo pitanje do koje mere Zapad može i hoće da pokuša da podrži i obezbedi dugoročnu pobunu protiv Rusije“, rekao je Pol D'Anijeri, stručnjak za istočnu Evropu i post-sovjetski region politike na Univerzitetu Kalifornija Riversajde. "I koji nivo uspeha Rusija ima u borbi protiv toga? Nažalost, čini se da je najbolja strategija za mir trenutno da, kada dovoljno Rusa umre, Rusi odluče da više ne vredi".
*Sve informacije o sukobu u Ukrajini na portalu Kurir.rs prenete su iz izvora koji su se do sada pokazali prilično relevantnim, i koje u skladu sa okolnostima i dužnom novinarskom pažnjom dodatno proveravamo. Ipak, kako je u toku i pravi medijski i propagandni rat, redakcija Kurira moli čitaoce da nam skrenu pažnju na eventualne dezinformacije i lažne vesti, kako bismo pravovremeno reagovali i ispravili eventualne greške.
Informacije slati na mejl redakcija@kurir-info.rs
Kurir.rs