PREŽIVELA SAM TRI KARCINOMA I JOŠ NE SMEM DA UMREM: Potresna životna priča Nade Obrić o deci, DVA braka i odnosu s OCEM
To što je ona preživela i doživela zaslužuje jednu veliku knjigu. Ne ploču, TV emisiju ili nešto slično. Izuzetak je od većine svojih koleginica jer za pola veka na estradi za nju se nije zalepio nijedan skandal. Ali jesu, nažalost, opake bolesti... Pa opet, ona sebe smatra Najsrećnijom Ženom Na Svetu
Vozim se skoro taksijem, pričamo onako usput i kaže mi taksista: "Zašto vi, Nado, ne napišete knjigu? To bi baš bilo čitano." I zamislite vi to sad, mene ljudi koji me malo bolje znaju privatno mole da napišem knjigu. Ali to je zahtevan posao. A ja sam neko ko, kad se prihvati nekog posla, radi to kako treba. Ako znam da nisam u situaciji da to uradim na način da ja na kraju budem zadovoljna, onda se i ne prihvatam tog posla. Videću...
Strog tata
Rođena sam u Zvorniku, tu sam završila osnovnu i gimnaziju. Nekako odmalena, od situacije da su morali da me penju na hoklicu da bih mogla da dohvatim mikrofon, počela sam s pevanjem. Počela sam u kulturno-umetničkom društvu.
Ali morali su mog tatu da mole - imala sam užasno strogog tatu - njega su morali da uključe u sve moguće, u odbor kulturno-umetničkog društva, ma svuda u te neke organizacije, da ne bi mogao da mi kaže da ne mogu tamo ili vamo.
E, onda se, sećam se, čekala jedna Nova godina, da bi me tata pustio da otpevušim tu neku pesmicu... Dobio je bio sve moguće povlastice u društvu, a mene su popeli na hoklicu da mogu da dohvatim mikrofon! Čim sam to otpevala, tata je rekao: "E, sad fino kući!", i našao je nekog da me odvede.
Rođena za pevanje
Očigledno je da sam rođena za pevanje, jer ne znam drugačije da objasnim to. Ja sam se u Zvorniku bavila i pevanjem i sportom i gimnastikom i glumom. Znate kako se kaže u Zvorniku, niti se može ko rodit, ni umreti, a da Nada tu nekog učešća nema. Prosto sam na taj način bila izdvojena. Podrazumevalo se da sam bila odličan đak. Tako da mislim da ipak treba čovek da bude rođen za nešto. A sa druge strane, kada sam imala scene mimo parketa, mimo svega, ja sam bila jedna strašno mirna i povučena devojčica.
Imala sam, pre svega, strahopoštovanje prema ocu, a naravno i ljubav, i tek kasnije, kad sam dobila svoju decu, bila sam mu beskrajno zahvalna na tome. Zahvalna sam mu i na svojoj genetici, jer sam takva kakva jesam, jer su mnoge stvari proistekle iz toga.
Sportistkinja
Bila sam prva u republici u gimnastici. Ja sam bila u svim mogućim sekcijama i u gimnaziji i u osnovnoj školi. U gimnaziji smo imali ozbiljne sekcije, i odbojkašku i rukometnu i umetničku. U Zvorniku je bilo veoma jako društvo za telesno vaspitanje Partizan i ja sam prosto otišla i to da probam.
Vrlo sam radoznala bila i volela sam da vidim ima li mene tu negde. Rano sam krenula, a ozbiljno je društvo bilo, ozbiljno sam se bavila time. I ja sam krenula da treniram, a uvek sam bila jaka, i, sećam se, došla je bila ekipa iz Sarajeva da kontroliše rad pred neko republičko takmičenje. Ja čujem da oni našem treneru kažu za mene: "Druže Miloše, pa šta radite sa ovim malim medom ovde, od nje ne možete napraviti gimnastičarku!" Za mene je to bilo strašno. Na prvom republičkom takmičenju ja sam bila prva, što je, naravno, bilo šokantno. Radio Sarajevo bruji, Nada Obrić prva, možete misliti kako sam bila ponosna.
Greda i razboj su mi bili specijalnost. I danas uradim špagu bez problema.
Da čujete moju ćerku...
Tada je bilo takvo vreme za sve, svi su me znali u Zvorniku, od 7 sedam do 77, a moj tata je bio najveći domaćin na svetu i najveći boem. Nespojivo je, ali on je uspeo da spoji. On ode u hotel "Drina" i bude tamo do fajronta i onda povede orkestar sa sve pevačicom kući, jer on nije završio, a onda probudi i mene i kaže "da čujete kako moja ćerka peva". Bilo je lepo.
Mimo toga, bila sam jako mirna i povučena i gledala da ne izazovem problem s tatom, dok se nisam počela zabavljati u četvrtom razredu gimnazije... Nisam ja imala ni potrebu ni vremena da ranije krenem da se zabavljam. Morala sam biti mnogo dobra, da bi me tata pustio na te priredbe i takmičenja.
Vaspitačica
Koliko sam bila ozbiljna u to vreme govori činjenica da sam ja, kad sam završila treći razred gimnazije, bila određena ispred opštine da vodim desetoro dece na more, kao vaspitačica. I dan-danas, kad se setim toga, ja se zgrozim. Trebalo je da idemo autobusom do Sarajeva, dobro, već sam bila u Sarajevu, a onda vozom do Ploča, a onda brodom do Zaostroga. Ja sam bila vaspitačica, a deca su završila osmi razred osnovne škole, a ja treći razred gimnazije! Niko ne gleda svoju decu i ne priča im ništa, nego meni. I tata i mama, kad su videli takvu situaciju, znali su u kakvu se ja avanturu upuštam, a ja to nisam videla tako.
Nestala su mi deca
Danas bi se teško usudila da uradim tako nešto. Evo, da čujete situaciju s tog letovanja... Dva klinca danima su me molila da odu u Dubrovnik. Ja im nisam dala i nisam dala, a oni su bili danima divni. Ja sam ih držala kao kvočka piliće. Tek kad smo došli tamo, u meni se probudio strah, kad sam videla da sam ja tamo za sve ostale vaspitače dete! I oni uspeju mene da nagovore i ja ih pustim, s tim da u sedam sati budu u Zaostrogu. Zakleli su se svim i svačim, a u principu su bili dobra deca. Sedam sati, njih nema, devet sati, njih nema, dvanaest sati, njih nema, tri sata ujutru, njih nema, sedam ujutru, njih nema! Možda sad to zvuči patetično, ali ja sam sve vreme spavala u njihovom šatoru da budem tu kad oni dođu. I kad je svanulo, ja sam shvatila da moram prijaviti njihov nestanak. Bila sam rešila tad da ću ja decu koju sam povela poslati na brod, dovesti ih do Zvornika, a onda ću se, pre Zvornika, iskrcati iz autobusa i izvršiti samoubistvo. Jer sam sto posto znala da se neću pojaviti pred roditeljima bez dece, ni svojima ni njihovima. Taman sam krenula da upravi prijavim njihov nestanak, vidim dva policajca koji idu s njima... Vidim, idu normalno, u redu su. E, kad su došli do mene, ja sam njima zategla takve šamare da su bukvalno istog momenta pali! Sve što je bilo u meni to veče - strah, očaj, sve je to izašlo iz mene kroz ta dva šamara. I onda su mi policajci objasnili da su oni zakasnili na poslednji prevoz, da su ostali da spavaju u parku, policija ih je našla i zato ih je dovela. Bilo, ne ponovilo se. Ja i danas kad čujem da se vode deca... uh... Dugo sam zabranjivala svojoj deci da idu na ekskurzije.
Stomatolog iz Zvornika
Došao je jedan stomatolog u Zvornik, vratio se sa fakulteta... To je priča... Nisam ja bila u fazi zaljubljivanja, ni zabavljanja. Radnim danom nisam mogla da izađem, tata počne da se krsti, šta ćeš sad na ulici; ako je subota, pustiće me, ali u devet da sam u kući. Da te puste do deset, moraš debelo da zaradiš. Jedino sam pevala zabavnjake na igrankama u školi, subotom, tad su opet bile sa strane molbe da me pusti. Kad se završi igranka, imam pet minuta vremena da dođem kući.
I sad, došao taj stomatolog, a u Zvorniku kao da je eksplodirala bomba! Došao najbolji momak i sve devojke bukvalno poludele za njim. Kaže meni tad komšinica, sećam se, "jao sad bih muža prevarila s njim"... A ja nikako da ga sretnem. Toliko je to zbrku diglo u Zvorniku, da ja sad očekujem nekog vanzemaljca! I idem ja iz škole s drugaricama i nastaje panika. Gledam sad šta je, šta se dešava, i ne vidim nikakvog vanzemaljca. Vidim ja idu ljudi, mladići, ali nigde vanzemaljca zbog kog je poludelo sve što se žensko zove, čak i udate žene. Pokažu mi precizno na njega i sad meni sve splasne, sladak momak, ali ništa od onog što sam ja očekivala.
Prva i ogromna ljubav
Krenem jedne nedelje na trening košarkaški, krenula onako apa-drapa, nisam mogla gore da se obučem. Kad, u školskom dvorištu stoji on. I ja samo da prođem mimo njega, kad... on prema meni. Dobar dan, dobar dan, vidi da ja idem na trening. "Ajde da te ispratim", i ja "ajde, isprati me". Ništa meni to nije bilo bitno, ali je bilo važno da svi vide, to je najvažnije. Došli smo u salu, još nije počeo trening, ajde sad ja njega da ispratim, ajde ponovo da svi vide. I tako smo se mi pratili tri-četiri puta. Poludele sve oko mene, sve to puklo. Ja iz škole, on mene čeka, ja sam išla kroz Zvornik kao narodni heroj. I tako malo-pomalo... To je moja prva i ogromna ljubav.
I sad, kako tati saopštiti. Sad će Zvornik sav znati Nada Miloševa ima momka. Nisam mu ja saopštila, svi su trčeći otišli do njega da mu saopšte. I, naravno, kad je došao kući, to je bilo strašno. Trajalo je dugo. Raskinuli smo pred fakultet. I on je svirao u KUD i pevao je. Onda sam koristili te gužve kad odemo negde, dok tata nije saznao i onda neće da me pusti i to su opet stizale molbe iz opštine i društva i.... Bilo je svega i bilo je divno, pamtiću prvu ljubav.
Odlazak u Sarajevo
Ja sam znala, mogu i na Mars da odem, tata će se negde stvoriti i sve je pod kontrolom, što se njega tiče. Bilo je u početku zaista grozno, kad sam otišla iz Zvornika; aplicirala sam za dom i mislila sam da sam dobila sobu, jer sam sve moguće i nemoguće uslove ispunjavala, i tata je krenuo sa mnom. Tata je krenuo da me odvede, smesti, i da se sutra vrati na posao.
I, mi dolazimo, i studentski dom radi i... I tamo na spisku mene nema! Ni tata ni ja nemamo nikoga u Sarajevu. Ja jesam dolazila na takmičenja tamo, ali nisam imala nikakve veze sa gradom. Ja nisam dobila dom. Ne znam šta da radim, gde da tražim stan, nemam vremena, tata se sutra vraća... Ja nemam kud! Vidim da je tati užasno teško, i meni je teško, hoću da puknem. Tata kaže "šta da radimo, vratićemo se kući, propusti ovu godinu, pa sledeće". Ja mu kažem "ja ću na ovaj ili onaj način da se snađem, u Zvornik se ne vraćam".
Jesi li ti, devojko, normalna
Tata je otišao rano ujutru kući i ja odem u kancelariju kod direktora doma; kažem, takva i takva situacija, ja nemam kud, ja moram u dom. On pita kako da vas smestim, nema praznog kreveta... Ja ne izlazim iz kancelarije jer nemam kud! Kraj radnog vremena, hoće čovek da ide kući, i ja počnem da plačem. Kažem ja njemu, znate kako, imam ideju, imate ovde dve fotelje, ja ću da ih spojim i da spavam, stvari će ostati u koferu, ja ću izaći kad vi dođete na posao i vratiti se uveče. Kaže on meni: "Jesi ti devojko normalna?!" Nemam pojma, nemam nikakvu potvrdu da nisam, ali situacija čini čuda, ne znam. Kaže da će zvati miliciju. Zovite, onda ću tamo imati stan i hranu, ja negde moram. On, kad je video da ne može da me izbaci napolje, negde mu je bilo žao mene i... Pozove on jednu devojku, Mirsada se zvala, i kaže: "Evo presedana u mojoj karijeri. Ja kažnjavam one koje primaju ilegalce, možeš li, molim te, primiti ovu, ona neka plati tvoj krevet, pa nek se snalazi posle." I ja uđem u šestokrevetnu sobu kao ilegalac!
Ja sam se odmah promuvala kad su krenula predavanja, umuvam se u studentsku organizaciju za dodelu i raspodelu doma. Ubrzo postanem predsednik te komisije i, naravno, dalje je bilo sve lakše.
Diplomirani pravnik
Bila sam zaista sjajan student. Znate da opština daje nagrade za studente, imala sam ja već kredit. Tata je uzimao te nagrade, podrazumevalo se da je to njegovo. Nije mi padalo na pamet da tražim te pare. Tata bi rekao, jesu to tvoje pare, eto, izvoli, pa se sama školuj.
Mama je bila uvek na mojoj strani. Negde po prirodi su mame blaže od tata. Sa njom sam se družila. Bila je veliki veseljak, božanstvena, nasmejana, uvek rado viđena u društvima. Ona je najviše volela da se druži s mladim ljudima. Ja sam počela da pušim zajedno s njom, tata nije znao.
Kad sam diplomirala i počela da radim u opštini Centar u Sarajevu, postala sam svoj čovek, pravnik. Radila sam u pošti na mestu diplomiranog pravnika, trinaest i po godina. Ja sam još kao student snimila prvu ploču, to se očekivalo.
Ženski dom
Bila sam u ženskom studentskom domu, subotom i nedeljom smo imali posete. U sobi su bile i starije cimerke i sad njima dolaze drugovi, kolege, momci... Meni ne dolazi niko, jer ne znam nikog.
Bio je neki rođendan, neko je doneo gitaru, zapevalo se i ja tu zapevušim i ovaj jedan skoči kako je on u kulturno-umetničkom društvu i ja moram da dođem. Meni to nije delovalo loše, dva puta nedeljno ću imati probe, imaću razloga da izlazim, da se družim i onda neko putovanje s njima i tako to...
Ugovor za ploču
Mene tu pronađe pokojni Damjan Babić, najpoznatiji kompozitor u zemlji. Sa mnom ništa nije teklo glatko. Probe su bile veoma ozbiljne, to je ozbiljno društvo. Na jednoj probi, vidim nekog starijeg čoveka i ja ustanem da pevam, a on uzme ljubavni roman i čita dok ja pevam. Daju mi neke pesme koje ja inače nemam u programu i ne pevam, stare sevdalinke, one teške. Ja kažem korepetitoru da neću pevati ove pesme, ako hoćete da probam to što mi je program, ako nećete, onda smo završili. Ovaj čovek što čita roman, ako mu je dosadno, neka ide kući da čita roman. Dovoljno glasno da me gospodin čuje, ali on ne reaguje. Korepetitor se nasmeje i kaže, pevaj, Nado, šta hoćeš! Završena proba i mene zove direktor društva. Ja u šoku. Silazim dole u kafić, tamo sede direktor, sekretar, korepetitori i taj čovek. I ja sedoh i, kako sam sela, on se okreće prema meni i kaže mi: "Ja sam Damjan Babić, šta tebi govori to ime?" Meni ništa, jer nisam bila u tom svetu. Kaže on meni: "Nisam čitao roman, nego sam samo gledao u njega da me vizuelno ne bi prevarila i da bi mogao da te pomno slušam. Ako hoćeš, dođi sutra u sedam sati da potpišemo ugovor, da snimiš ploču." Reče čovek to i, laku noć, moram da idem, prijatno. Skoče ovi oko mene kako sam mogla to da kažem, znaš kakvu šansu imaš, niko iz društva nije imao, moraš zbog društva. Kažem ja njima: "Je l' vidite vi da je čovek pijan?!" Skoče oni, kako pijan, čovek ne pije nikad u životu. Kako nije, vidite da mu vodnjikave oči?! I što on mene zove u sedam uveče, što me ne zove u podne?
Odem ja u studenjak i kreće crvić da radi... Kopa me, radoznala sam... Uzmem jednu svoju docimerku iz Zvornika da idemo zajedno. Nađemo se u dogovoreno vreme i potpišemo taj ugovor, koji nikad nisam pročitala. On ode kao da me časti, kupi mi čokoladu. Presrećna sam što sam radila sa njim, što sam ušla u njegovu porodicu. Posle je vodio računa o meni.
Samo diploma
Roditeljima nisam rekla da ću snimiti ploču. Kad je izašla ploča, ja sam još uvek bila u studenjaku. Kad sam otišla da se slikam za ploču, ja sam bila pozajmila odeću od cimerki. Kad je ploča bila izašla, išla sam kroz Zvornik kao narodni heroj. Ja dođem kući i sad sedimo i kažem tati i mami, vidite šta sam uradila. I kaže tata: "Pa dobro to, nego diploma? Ovo može da ti bude hobi, ako baš moraš. A diploma? Samo me to zanima, ostalo me ne zanima."
Kolege pravnici
Na početku sam rekla da čovek mora da se rodi za sve. Ja sam, mimo sporta, pevanja, bila nešto sasvim drugo. Kad izađem na binu, kao da me neko uključio u 220 volti. U opštini sam radila u sekretarijatu za stambene poslove. Pa je sad neka sudska oblast prešla na opštinsku, gde sam imala i stranke i ročišta, gde sam bila apsolutno najbolji pravnik u opštini. Dobila sam i priznanje u opštini za svoj rad. Uspela sam da uradim da se radi na normu i mi smo bili jedina opština koja je radila na normu, sve dok ja nisam otišla iz opštine. Norma je savršeno funkcionisala. Postala sam popularna, putujem i pevam, kolege su bile ljubomorne jer pevam i zarađujem. Kad smo prešli na normu, koja je jako lepo funkcionisala, počela sam dobijati dobre pare.
Prvi hitovi
Pesma "Neću drugu ljubav" vinula me je u nebo, to je bila druga ploča, još sam studirala. Prva ploča koju sam snimila je "Neću da plačem kad sunce zađe". Kad je izašla ploča, istog trena je postala zlatna, pritom niko živ ne zna za mene, jer ja radim u opštini. Druga ploča, kad je izašla, to je postao apsolutni jugoslovenski hit, koji prevazilazi mene. Spletom okolnosti, kad sam snimila i prvu i drugu ploču, bila sam u studenjaku. Cimerke i ja smo stavile ploču na jastuk i nosile je po studenjaku, gde su svi morali da stave prilog da bismo mi od toga kasnije napravile žurku.
Danas se čujem sa tri-četiri svoje cimerke iz doma.
Brak i deca
Nakon stomatologa, desila se nova ljubav, Miodrag Pavićević, s kojim sam se zabavljala šest godina. On je bio oficir. Ne sećam se kako smo se sreli. Bio je lep, kao da su ga anđeli pravili, kad sam ga srela, ja sam se izgubila. Ja sam pozajmila pare i otišla u njihov hotel na ručak, jednom, pa drugi put, posle gladovala da bih vratila pare. Mi smo počeli da se zabavljamo i posle šest godina se venčali. Bili smo u braku šesnaest godina i izrodili decu.
Cigareta pred tatom
Tata je bio beskrajno strog, ali i beskrajno ponosan na mene. Ja sam svojim ponašanjem zaslužila to. Uvek sam imala svoj stav, znala sam šta hoću, šta ne, dokle može da se ide. Naravno da je tata znao da se ja zabavljam. Ja sam mu rekla, kao i to da pušim. Sećam se, ja treba da idem u Zvornik i kako sad da idem, ne mogu da pušim dok je on kod kuće. Ja dođem na stanicu, tata me čeka, mama i brat kod kuće. Kažem ja tati, ajmo u hotel na kafu, samo nas dvoje. Tata poruči rakijicu i kafu i ja kafu i sad kako da mu kažem da i ja pušim. Ja sam namerno izabrala hotel, jer ne može da viče na mene, da se ljuti, i računam da će ga proći dok odemo kući. Kažem ja njemu da moram da mu kažem nešto. Ja tebe previše volim i ne mogu da dozvolim da to čuješ od nekog drugog. On se uplašio. Šta sad, povede se neki razgovor u društvu i ti kažeš da ja ne pušim, a svi znaju da pušim, osim tebe. Tata se onako zbunio... ja mu kažem da svi to znaju osim njega. Kaže on: "Vidi, ti puši, ja ti ne mogu zabraniti, ali nemoj da si mi u životu zatražila cigaretu." Ja tad izvadim cigaru i zapalim. Dolazimo kući i sedimo i pijemo kafu, a brat i mama iza tate počeli onako da vrište iza tate, a nas dvoje smo se smejali.
Beskrajno dobar čovek
Miodraga sam beskrajno volela sve vreme i imala sam sreću da decu izrodim sa njim. Imamo ćerku i sina. Bio je sjajan muž, izuzetan roditelj i beskrajno dobar čovek. Beskrajno sam zahvalna bogu što sam baš s njim rodila dvoje dece. Razveli smo se, jer je on bio previše miran za mene. Po temperamentu, po shvatanju života, po činjenici da sam ja uvek gledala bar jedno 10-15 godina unapred, a on je uvek govorio sutra ćemo. To je za mene bilo pogubno, najveća kazna mi je bila da mi neko kaže, pa dobro, ajde, nije ti to nešto ili sutra ćemo. U tom smislu smo išli u različitim smerovima. Činilo mi se da mogu planetu da nosim na svojim rukama. On je bio neko ko me je sputavao, ko me je vukao, ne na ružan način. I to je jedini razlog zbog kojeg smo se razišli. Mi smo se razišli i ja sam se ponovo udala, ali sam s Mikijem ostala u takvim odnosima da se on svaki dan viđao sa mnom i decom, bez obzira na to što sam bila udata za drugog čoveka. Do poslednjeg dana smo bili u sjajnim odnosima. Prodala sam kuću na Kosi, pa kupila stan i sad, dolazi mi prijateljica s Kose, a Miki sedi tu i pita je šta ćeš da popiješ, a ona u šoku. Ja sam toliko tužna što je on prerano umro, pogotovo kad gledam unučiće kako rastu. Mnogo mi je žao što nije doživeo da ga pamte.
Stroga sam mama
Bila sam jako stroga mama, starinska mama i ne priznajem ni danas moderne mame. Bila sam mnogo otvorenija sa decom u razgovoru. Znali smo osvanjivati u razgovorima. Nije bilo teme o kojoj nisam razgovarala sa svojom decom. Ćerki sam rekla, je l' pušiš, puši, nemoj da me dovedeš u neprijatnu situaciju da ja ne znam ili da zapališ kuću. Pare ćeš za cigare dobijati, da se ne grebeš, ne izigravaš bedu, ali ne treba da pušiš zbog toga, toga i toga, ali to je sad na tebi.
Kad je bilo ono, ljubav, momak, rekla sam moraš da vodiš računa zbog toga, toga i toga. Ako ti se desi da ostaneš u drugom stanju, onda te molim i naređujem da mi to kažeš. Tad ti ne trebaju drugarice, da te one vodaju po doktorima. Onda ćemo nas dve sesti i dogovoriti se šta ćemo i tako će biti. Sigurno ću ja boljeg doktora naći, nego tvoja drugarica.
Drugi brak
Posle Mikija ja sam se zaljubila ponovo, ali mi je trebalo baš dugo. Privukao me je time što, šta god je očima video, to je rukama stvorio. Hoćemo sutra na Mars, on kaže - idemo! Uvek sam bila u akciji, od akcije i uvek idemo napred. Ja sam bila preteča mnogih stvari i u svojoj pevačkoj karijeri. Udala sam se za njega iz prostog razloga: javna sam ličnost, deca, familija, da ne bude da smo ljubavnici.
Nisam pravila razliku, pred očima su mi i moja i njegova deca bila ista. Ko je skrivio, kriv je. Vođena sam uvek činjenicom da je Acina prva žena umrla kad su mu deca bila mala. Ja sam stalno bila na putu i mnogo sam radila i onda svakog sekunda pomislim, moglo se to desiti mojoj deci. Oni su rasli uz mene i ja sa njima. Razlika u godinama je po dve godine, Saška je starija od Itane dve godine, ona od Saleta, a Sale od Maje. Najsmešnije je bilo to što je sve to bio pubertet za pubertetom. Kad se udruže protiv mene, to je bila igranka. Evo jedan detalj o tom odnosu prema njima: Maja je bila četvrti gimnazije i ja hoću da se razvedem od Ace. Sedim sa kumom na terasi i kažem joj da ću da se razvedem, ja ne mogu više. U tom momentu prolazi Maja i kaže: "Kako misliš da se razvedeš?" Majo, velika si i odrasla devojka. A ona meni kaže: "Uostalom, briga me, ti se razvodi. A šta ćeš sa mnom?" Ja sad zatečena, ne znam šta da joj kažem. Unosi mi se u lice i govori: "Da znaš, tamo gde ideš ti, idem i ja, tu obavezu ti imaš!"
Na sudu
Ja sam im na rođendane njihove majke govorila, idite u crkvu, na groblje, danas joj je rođendan... Ili kad su zadušnice. Ljubavi sam njihove preživljavala, sve... Zaljubila se, recimo, Maja i posvađala se, vrišti, Novi Beograd je čuje, i ja polako s njom, pričaj, pričaj, pričaj... Izađe ona napolje i za pola sata se vraća i peva. Pubertet je čudo.
I, otišli Aca i ja u sud na mirenje i pita mene sudija zašto se razvodim. Ja kažem, on je divan čovek i sve najlepše o njemu, žena u šoku ne zna da li sam došla da se venčam ili razvedem. Pita zašto se razvodimo, a ja joj kažem samo zato što živi po principu oženjen sam, kao momak živim, to je jedini razlog.
Moji instinkti
Moji instinkti su čudo i vodili su me kroz život, kad god ih nisam poslušala, ja sam se pokajala. Sasvim nesvesno. Evo, bombardovanje je bilo, i meni dođe ujutro da kupim dve fotelje! Ako se razbolim, da mogu ljudi da mi sednu za stočić, da ne sede na krevetu.
Onda odem sa Acom u Nemačku, da kupi kafe-mašine, i ja njemu kažem da ih monitra u spavaću sobu da, ako se razbolim, da ne mora da se ide uz stepenice. Pritom, imam ženu u kući.
Odemo u Nemačku, nas dvoje, ja uhvatim sebe na kasi da plaćam tri pamučne pidžame, ako se razbolim, da imam to. Na kasi shvatim sve što sam radila u prethodno vreme i kažem Aci da večeras idem kući, sa njim ili bez njega, jer sam jako bolesna. Taj dan trčim ceo dan i ništa me ne boli.
Spakujemo se i odemo kući. Kažem deci da moram da krenem kod nekog lekara, ali da ne znam odakle da krenem, ništa me ne boli. Odmah su se alarmirali i ajde krećemo od ginekologa. U salon mi je došla, nekih deset meseci pre toga, doktorka, ginekolog, i odvuče me u njenu ordinaciju i sve mi analize odradi - bez oboljenja. Odem kod našeg prijatelja, ginekologa, ja mu kažem tu nešto nije u redu. Oni uzeli isečak jer sam ja navalila. Isečak treba da bude gotov u sredu i zove me da mi javi rezultat, kako me on zove, ja mu kažem: "Ja imam rak, je li?" Ja ga tako navučem i on meni to tako potvrdi.
Poslednja želja
Ubrzo sam se operisala, imala sam dve vrste karcinoma. U toku operacije mi je otkazalo srce, pa su me reanimirali i skinuli su sve što se moglo skinuti, ali moraju svi nalazi na analizu, jer ne znaju gde je metastaza, šta je. Meni deca još nisu završila fakultete, nisu bila svoji ljudi. Tad sam rekla sebi, neću da umrem, nemam pravo da umrem. Toliku decu gajiš, nisu postali svoji ljudi. Apartman sam imala u bolnici i mnogo mi je psihički pomogao, to govorim za one koji ga mogu priuštiti, jer ne slušam tuđe priče. U neko doba je direktorka morala zaključavati apartman od navale ljudi. Negde deseti dan ja kažem mojima da mi skuvaju kafu i daju cigaru, samo što fras nisu doživeli. Oni pomislili, da mi je to poslednja želja, da ću umreti. I sela ja onako s kafom, onako sva bitna da je pijem, i u tom momentu ulazi profesor na vrata, koji skače, i ja sad ne razumem o čemu se radi, konačno mi je proradio organizam. To je bilo prvi put. A bilo je i drugi!
Sahrana i raj
Mislim da ne postoji adekvatan tekst koji može opisati to stanje. Sve nekako ide i prođe, dok se ne uspavaju svi oko vas. Međutim, trenuci u kojima ostajete sami sa sobom su strašni trenuci. Ja sam videla svoju sahranu, ko mi je na sahrani, sve sam videla. U jednom momentu mislim da sam bila i u kliničkoj smrti, jer sam videla raj. Kad sam se probudila, ja sam beskrajno nesrećna bila što sam se probudila. To mi je nekako ostalo kasnije u podsvesti da sam zaslužila raj. Videla sam jednu lepotu, koja nije ovozemaljska, niti to može čovek da opiše. Bila sam beskrajno tužna što sam se probudila.
Drugi karcinom
Rekli su mi da pet godina najmanje prođe kako bi čovek bio siguran da se to neće vratiti. Čovek nikad nije zapravo siguran. Meni se desi, opet zahvaljući tom instinktu, da sam imala mladež na leđima, koji je trajao otkad znam za sebe. Imam kućnog prijatelja, koji je pulmolog, i kažem mu da pogleda mladež i da mi zakaže pregled kod njega. Nikakav problem nemam, ništa ne osećam. Doktor, kako je pogledao, kaže da je to karcinom i da mora da se odstrani još danas. Ja onako zbunjena: Ššta da se odstrani?? Ne dam mladež da se skida, čula sam u narodu da se mladež ne dira. Odem na VMA i sad zove taj doktor ovu koleginicu i kaže joj" dođite da vidite kako je karcinom uznapredovao i kako se vidi golim okom". Kad sam odlazila iz bolnice, za svaki slučaj sam rezervisala apartman za nedelju, u ponedeljak u osam ujutro bila sam na programu.
Strah
Tata je umro od karcinoma, a meni je najveća bojazan da ne ode na pluća. Pošto je moj prijatelj doktor pulmolog, stalo me juri da idem na rendgen, na kontrolu. Dajem ja njemu snimak, on uplašen kaže da snimak nije dobar. Ulazim ja posle nekog vremena, kažu da se ne plašim, imaju neki aparat koji može precizno da utvrdi šta je. Međutim, doktor nije tu, otišao je kući. Zovite ga, inače ne izlazim odavde, idem sa vama kući, ja moram znati. Taj deo, dok sam njega čekala, ja sam izašla na prozor i razmišljam: karcinom pluća, ostalo mi je maksimum tri meseca života. Razmišljam kako da javim deci to, već sam bila razvedena od Ace. To mi je bio najveći problem i šta da uradim za ta tri meseca za njih. Uhvatim sebe kako mi iz očiju liju suze. To mi je bio najveći emotivni strah, ne znam zašto. Da li je to vezano za tatu ili je to sve bilo u meni, stvari koje sam trpela, ne znam. Vrati se doktor, u međuvremenu, pogleda i kaže da je sve u redu, rendgen nije bio dobar.
Karcinomi
I, pomislio bi čovek, to bi bilo to što se tiče karcinoma, ali nije. Ima još! Kažu mi lekari da sam fenomen Poslednji karcinom 2020, bešika. Sve odstranjeno. Sad nosim stomu. Imala sam četiri operacije, poslednja je trajala sedam i po sati.
Najbolja snajka
Danas sam ja jedna najsrećnija žena na svetu. Imam dva unučića, fali mi da mi Itana, moja ćerka, rodi anđelčića, živim da to dočekam. Moja deca su sjajni ljudi, obrazovani, na položajima, sposobni da vode sebe, ponos moj, države naše. To je moj najveći uspeh u životu. Sale je oženjen i imam najbolju snajku na planeti. Ja je toliko volim da... Ma, ja sam s Ljiljom u takvim odnosima da su nas prozvali drugarice! Ja sam apriori na njenoj strani, a protiv Saše. Beskrajno sam srećna kad mogu nešto da uradim za nju. Itana ne živi tu, Sale je prezauzet poslom, a Ljilja je ta koja brine o kući, deci i stalno je tu. Ona svaki dan kuva i ja moram da odem kod nje na ručak. Ona je navikla da ruča sa mnom, kad joj kažem da ne mogu da dođem jer imam neki razlog, ona dođe kod mene sa sve supom, hlebom, jelom da ručamo nas dve. Unučići su Natalija i Vuk. Iako sam baka, nije sve dozvoljeno. Oni obožavaju da dođu da spavaju kod mene, ali onda mi pričamo dogodovštine iz života. Mi legnemo na vreme, ali zaspimo kasno. Sale je strog, kao što sam i ja bila, možda i stroži. U mom srcu nema mesta ni za koga. Ja sam previše vezana za decu i unučiće. Ja živim sama, deca imaju svoj život, ali ja sam dugo sama. Jednostavno ne mogu da zamislim da dođem sa nekim pred mog Saleta i Itanu. Nisam ja sama od juče, ja sam dugo sama da bih sada donosila drugačije odluke. Ne bih mogla da saopštim svom Saletu i Itani da sam zaljubljena.
Otići će sa mnom
Moj dan je kao i kod svake druge žene. Ustanem ujutru, prvo se čujem sa decom, odem kod njih... Moj ritual je med i kafa ujutru, to je moje i ne dam nikome na svetu, čim se uhvatim za telefon mogu da komuniciram sa svetom. Moj život je bio izuzetno težak, beskrajno lep i pre svega dinamičan. Sve što radim, radim da valja. Mnoge stvari će otići sa mnom. Ako pišem svoju autobiografiju, to će biti najveća istina na svetu ili je neće biti. Pa, evo, ako onaj taksista čita, da zna.
Kurir.rs/ Zabeležile Ana Denda i Andrijana Stojanović
Bonus video: