Vučić je kriv ako narodu saopšti istinu u kakvoj smo jezivoj poziciji kao država zbog sukoba NATO-Rusija u Ukrajini. Kriv je jer podiže paniku.
Takođe, Vučić je kriv ako ne saopšti narodu pravu istinu o našoj poziciji. Sram ga bilo jer ćuti. Dakle, ovo je otprilike kritika opozicije prema Vučiću o pitanju ratnih zbivanja u Ukrajini. Šta god da izrekne, on je kriv. U jednoj varijanti podiže paniku, a u drugoj opet ne valja ako nam ne saopštava istinu.
Opoziciju kada pitate kakav je njen stav o pitanju ratnog vihora koji kuca na vrata čitave Evrope, obično nemaju stav. Znaju da kritikuju, samo ne umeju da se izjasne za šta su oni. To je ta nepodnošljiva neodgovornost. Klasično ponašanje vrhunski neodgovornog sveta koji ne razume da je borba za bilo koju vlast danas besmislena, jer biti danas na vlasti podrazumeva da spasavaš zemlju, a ne da puniš sopstvene džepove.
Lično, mene je ova kriza u potpunosti izmenila, bar što se tiče pogleda na političko delovanje. Svakako, odavno se trudim da žustre izjave ne dajem, da suzbijam strasti i da prvenstveno ono što kažem ima neki smisao, odnosno da ne bude političarenje. Trudim se da se prema protivnicima ljudski ophodim, da ih poštujem, jer na kraju krajeva, svi mi živimo u ovoj zemlji i dišemo njen vazduh.
Ipak, ovaj haos, koji nas je zahvatio usred izborne kampanje, prvi put me je doveo do situacije da na samu izbornu kampanju gledam kao na nešto što je nebitno u životu i da se nimalo ne radujem zbog toga što nam se pobeda ponovo smeši. Zapravo, sve to sagledavam kao na ukazivanje neverovatne odgovornosti koja se pred nas stavlja, jer u krajnjoj liniji, u ova ratna vremena nama je od Boga dato da rukovodimo državom.
Biti danas u Vučićevoj koži je nešto najgore i nema tih para za koje bih se menjao za njegovo mesto. On će biti taj koji će morati da donosi najteže moguće odluke, verovatno i one koje su se sve dosad kosile sa zdravim razumom, ali kako su veliki, izgleda, sišli s pameti, nama malima u ovoj gomili iracionalnih i samoubilačkih odluka ne ostaje ništa drugo do da i sami donosimo neke odluke koje bi nam do sada bile van logike, ali koje će očito biti jedine moguće da bismo sačuvali glavu. Sve dosad nismo želeli da imamo vođu, jer smo se kleli u demokratiju i smatrali da je vreme vođa prošlo. No, danas je skroz drugačije.
Danas je potreban vođa. Jak lider sa izrazitom podrškom naroda, spreman da udari šakom od sto kada zagusti i da prelomi prilikom donošenja najtežih mogućih odluka. Ovo nije vreme za one koji stoje sa strane i dobacuju, već je vreme za one koji su spremni da se bore. Nije vreme za one koji u gotovo ratnom periodu obmanjuju ljude i govore kako će da ukidaju poreze, kako će da ukidaju zdravstveno osiguranje i slične demagoške trice i kučine, a kada ih pitate odakle će to da nadomeste, oni samo slegnu ramenima. Nije vreme za neodgovorne. Lično, ta nepodnošljiva neodgovornost me užasava.
Otuda, dragi građani, pamet u glavu 3. aprila, jer izbori nisu šala. Posebno nisu sada kada nam ratni vihor nadolazi i kada nas trese najveća svetska kriza od kraja Drugog svetskog rata. Potrebni su nam oni koji mogu da garantuju stabilnost i koji će čuvati mir. Odgovorni pre svega.
Svako dobro od Gospoda.