Grupa penzionisanih američkih vojnih oficira i bivših generala iz baltičkih država otvoreno se zalaže za snabdevanje ukrajinske vojske protivvazdušnim oružjem koje bi moglo da neutrališe ruske vazdušne udare.
Pismo je dobio i CNN, koji navodi da bi takvo naoružanje omogućilo ukrajinskoj vojsci da obara avione ili projektile unutar svog vazdušnog prostora.
Oni citiraju deo pisma u kome se pominje da Ukrajinci imaju nekoliko raketnih sistema S300, što znači da ih poznaju i njima upravljaju. Ali intrigantno je pomenuti da neke evropske zemlje imaju isti sistem PVO. Jedina koju CNN eksplicitno pominje, ali ne i bivši vojni zvaničnici, je Hrvatska.
CNN nije pogrešio i nije širio lažne vesti. Međutim, priča o tome odakle je došao jedan od najvrednijih i najboljih protivvazdušnih i protivraketnih sistema na svetu je komplikovana, a sažela ju je Slobodna Dalmacija.
Sistem S300 je prvi i poslednji put viđen 1995. godine na vojnoj paradi na zagrebačkom Jarunu. Tada je izazvao nevericu kod stranih vojnih izaslanika, ali i strah kod predstavnika Srba. Psihološki faktor je bio najvažniji razlog za njegovu nabavku, jer je tek posle rata postalo jasno da sistem nije u potpunosti operativan. Uoči operacije Oluja isporučeno je samo oko 50 odsto sistema, a kasnije su lokalni vojni zvaničnici svedočili da je do 1997. godine, kada je izvršena poslednja isporuka, isporučeno ukupno 80 odsto celokupnog sistema.
S300 je u delovima stigao između 1994. i 1997. godine, a isporučen je preko aerodroma Pula. Jasno je da je njegovo prikazivanje pre Oluje odvratilo Srbe od upotrebe MiG-ova 29 i umnogome olakšalo oslobađanje okupiranih teritorija. Ali nikada se nije znalo odakle dolazi sistem. To je navodno bila Ukrajina ili Belorusija. Neki su spekulisali da je S300 stigao direktno iz Rusije, ali bivši ruski ambasador u Hrvatskoj Anvar Azimov negirao je da je 2017. zvao biznismena i trgovca oružjem Zvonka Zubaka na razgovor da ga pita gde je nestao S300 isporučen Hrvatskoj. Čak je i Kremlj tada demantovao napise pojedinih domaćih medija da je Rusija snabdevala Hrvatsku oružjem tokom embarga UN, piše Ekspres.
„Smatramo da su ovi medijski naslovi provokacije i grubo iskrivljuju činjenice kako bi se ocrnila politika Ruske Federacije na Balkanu. Utoliko je neprihvatljivije u kontekstu svih ovih izmišljotina pominjanje kontakata ruskog ambasadora u Zagrebu", rekao je tada zamenik direktora Odeljenja za informisanje i štampu Ministarstva inostranih poslova Rusije Artjom Kožin.
Dakle, izvesno je da S300 u Hrvatsku nije stigao iz Rusije. Ali gde je završio? Brojni mediji, među kojima i bivša Vojnobezbednosna agencija, pisali su da je S300, tada jedini van ruske kontrole, zapao za oko Amerikancima i Izraelcima. Naravno, želeli su da proučavaju i kopiraju rusku tehnologiju, a Rusija je bila zabrinuta da bi sistem, iako nedovršen, mogao da padne u njihove ruke, pisao je Nacional. VSA je u svom izveštaju od pre 20 godina navela da Hrvatska nije znala da kapitalizuje svoje interese prilikom stvaranja bilateralnih diplomatskih i političkih odnosa.
Svesni da je sistem igrao ulogu u ratu, bivši hrvatski predsednik Franjo Tuđman i tadašnji ministar Gojko Šušak nastojali su da ga prodaju. Pristali su da prodaju Iranu 1998. godine, ali dokument nikada nije pečatiran jer su shvatili da će imati ogromne političke posledice. Dakle, prodaja nekoj od bivših sovjetskih republika nije dolazila u obzir. Nezvanično se pisalo da je S300 nakon jarunske "premijere" odvezen u Istru i tamo uskladišten. Godinu dana kasnije, Tuđman je predložio da se „proda Jevrejima“, ali to nije uspelo. Među zainteresovanima je bila i Turska, koja je želela da odgovori na postavljanje istih sistema u grčkom delu Kipra.
Amerikanci i Rusi stigli su u Istru da inspekciju sistema početkom 2000-ih. Kasnije se ispostavilo da Amerikanci nisu razumeli kako sistem funkcioniše, dok su Rusi bili zabrinuti da su predstavnici Sjedinjenih Država tokom svoje kontrole slomili nekoliko pečata. Njihova nervoza je splasnula kada su otkrili da nisu dirali ključne delove. Ekspres navodi da su Amerikanci vrlo brzo reagovali i želeli da S300 dobiju direktno od naših ministara odbrane Joze Radoša i Željke Antunović. Ipak, stvari su se ponovo zakomplikovale zbog parlamentarnih izbora, ali i Zubakove tužbe protiv RH u kojoj je tražio da mu država isplati 200 miliona dolara za kupovinu sistema.
Nezvanično se saznaje da je sistem S300 iz riječke luke prebačen u SAD 2004. godine, pod pokroviteljstvom tadašnjeg šefa VSA generala Gordana Čačića. Zubak je na sudskom ročištu potvrdio i da je sistem van Hrvatske. On je dodao da je tehnička dokumentacija iz Hrvatske poslata u inostranstvo još 1998. godine. Zanimljivo, Ministarstvo odbrane to nikada nije demantovalo.
Tek 2008. Jutarnji je indirektno potvrdio da sistem S300 više nije u Hrvatskoj, ali da nije prodat, već je ustupljen drugoj zemlji. Goran Grošinić, tadašnji portparol Ministarstva odbrane, nije želeo da potvrdi da li je reč o SAD. Zanimljivo je da se upotreba sistema 300 uopšte ne pominje u Dugoročnom planu razvoja VS do 2015. godine, a moguće je da se Ministarstvo odbrane nije ni setilo da raspolaže tako moćnim naoružanjem.
Kurir.rs/Net.hr