Sutra - jutros je to već danas, pa ćemo imati više informacija - u posetu Najvišem Mestu u Srbiji dolazi šefica nemačke diplomatije Analena Berbok. Cilj posete je - diplomatskim rečnikom kazano - takozvani armtwisting, prostonarodski rečeno - uvrtanje ruku i uturanje jajaca u procep. Cilj armstwisting-posete - prijateljsko ubeđivanje da se politika Srbije uskladi s politikom Evropske unije.
Slično najvećem sinu svih naših naroda i narodnosti Titu, Najviši Sin Našeg Naroda moraće sutra da odvaga da li će Putinu reći istorijsko NJET ili će mu u mesecima (i godinama) koje slede sumnja bivati sve veća od nade.
Možda ne koliko sutra, ali Srbija će se skorih dana naći u situaciji taknuto-maknuto. Odluka kome će se privoleti carstviju odrediće sudbinu Srbije za (najmanje) onoliko dug period koliko je prošlo od ‘48. do danas. A šta ja kažem - hoće li Srbija „prelomiti pametno“? Ne znam. Sumnja mi je veća od nade, ali to je već tema naše sutrašnje kolumne. Naša današnja tema su rusofilija i rusofobija.
Negde u Bibliji piše da ovaj svet u zlu leži, ali se isto tako može reći da leži i u teškoj gluposti. Jedna od najtežih (i najpogubnijih) gluposti jeste lakoća uopštavanja i poistovećivanja kojima se u pičvajznim vremenima ljaga teških brljotina političkih garnitura prenosi na sve pripadnike naroda, koji igrom sudbine, hteli ne hteli, žive u tzv. rogue states.
To se, moglo bi se reći i vekovima, događa - a poslednjih dana doživljava zvezdane trenutke - ruskom narodu i ruskoj kulturi, inače dostojnim svakog poštovanja. Pisac hoće da kaže da je rusofobija uglavnom posledica animoziteta prema kremaljskim politikama (svih vremena i boja), koji, kako ćemo videti, uopšte nije bezrazložan.
Taj politički sistem je ustanovio Petar Veliki i do dana današnjeg se nije promenio. Menjali su se carevi, politički sistemi, ali Rusija je uvek ostajala autokratski ustrojena zemlja. Rusija nema izbora. Onolika kolika je, ustrojena kako je ustrojena, ona samo kao takva može ostati. Tu nikakve ozbiljnije demokratizacije ne može biti. Bolje i da ne bude. A evo i zašto, što bi rekla moja omiljena žutara Blic.
Ukoliko bi se Rusija demokratizovala i parlamentarizovala na način na koji je to učinila Srbija - a osnovano je pretpostaviti da bi to učinila još gore - ispali bi pičvazji crnji i gori od ovog ukrajinskog. To bi automatski značilo stvaranje najmanje desetak evroazijskih Kosova i desetina, možda i stotina sumašedših partija, koje bi se borile za kontrolu nad nekoliko hiljada atomskih bojevih glava. Neke od tih partija s ciljem da nepravoslavni svet smrve u prah i pepeo, druge pak da jednim potezom unište konkurentske stranke.
Uzgred rečeno, pomenute atomske glave čine najmanje 60% srpske rusofilije, 39% otpada na rusodupeljubačku ljubav prema „čvrstoj ruci“, tek preostalih jedan odsto (ako i toliko) temelji se na poštovanju velike ruske kulture i bliskosti sa Rusima. Reći NJET Putinu ne znači reći NJET ruskom narodu i ruskoj kulturi. Samo treba stisnuti muda.