TOKOM 2 MESECA ĐINĐIĆU PRAVLJENO 6 SAČEKUŠA, A SLUŽBE NIŠTA NISU PREDUZELE! Mesarović: Akcija Sablja omogućila je opstanak Srbije!
Doktor Zoran Đinđić ubijen je u vreme nakon demokratskih promena u Srbiji, kada je većina građana ove zemlje verovala da je u Srbiji došlo vreme kada se Srbija može promeniti. Neću govoriti o tome koliko nam je bilo teško da postupamo u ovom krivičnom postupku. Mislim da je najteže od svega saznanje da živimo u zemlji u kojoj predsednika vlade, kao predstavnika državnog organa jedne zemlje, može ubiti organizovana kriminalna, neprijateljska organizacija, i to u dvorištu zgrade vlade, radi ostvarenja svojih kriminalno-političkih interesa. U konkretnom slučaju, to nije bilo obično ubistvo. Radi se o krivičnom delu koje je upereno protiv države.
Ovim rečima je 2007. godine sudija Nata Mesarović, predsedavajuća sudskog veća koje je osudilo ubice premijera Zorana Đinđića, obrazložila presudu kojom su prvooptuženi - pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, kao i brojni pripadnici i saradnici zemunskog klana, osuđeni na skoro 380 godina zatvora.
Danas, 19 godina nakon ubistva premijera, Nata Mesarović u razgovoru za Kurir kaže da tokom ovog suđenja sudsko veće nije imalo podršku, pa ni od vrha pravosuđa.
Kad vam je tokom ovog sudskog postupka - koji je okarakterisan kao "suđenje veka" - bilo najteže?
- U ovom postupku je sve bilo teško, atmosfera koja je pravljena preko medija u društvu i na javnoj sceni, a u vezi sa suđenjem... Iz ovog predmeta promenjen je specijalni tužilac, jedan postupajući zamenik je uhapšen zbog odavanja službene tajne supruzi iz drugog nekog predmeta, drugi zamenik je napustio tužilaštvo, prethodni predsednik veća napustio je sud... Nismo imali podršku da suđenje privedem kraju, niti da uradim pismeni otpravak presude.
Jeste li u nekom momentu imali strah?
- Radost, strah i bes su kategorije koje pripadaju ljudima. Ja sam imala strah kad sam razdvojila postupak protiv Zvezdana Jovanovića, a to je prošlo bez ikakve pažnje javnosti. Tada je on poslat na hiruršku intervenciju na osnovu odluke konzilijuma lekara neurohirurške klinike, a uz saglasnost predsednika veća. To se sve dobro završilo, a bilo je za mene mnogo pitanja i dilema, zebnja da intervencija prođe u najboljem redu, u protivnom reakcije bi bile da sam saučesnik u skrivanju i saznavanju istine i da štitim organizatore i naručioce ubistva.
Zvanično, Đinđić je ubijen u akciji "Stop Hagu", kako bi se sprečilo navodno izručenje Tribunalu pripadnika JSO. Da li vam danas, s ove distance, izgleda realno da je to bio ključni motiv za atentat? Da li ipak iza ovog zločina stoji šira zavera?
- Ovo nije zvanični stav iznet u presudi, mada se često ponavlja u delu javnog mnjenja i medijima u Srbiji. Za optuženog Ulemeka nije bio osnovni motiv borba protiv izručenja Haškom tribunalu, o čemu govori i činjenica da se nijedan od pripadnika JSO nije nalazio u to vreme u postupku pred Haškim sudom, niti je bila raspisana nijedna poternica. Haški sud je tražio informacije za pojedine pripadnike JSO, i to za duži period, a stvarno interesovanje pokazao je prema bivšem načelniku RDB Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću, prvom komandantu JSO.
Ali Zvezdan Jovanović, koji je ubio premijera, pominjao je izručenja Hagu kao motiv za taj zločin...
- To je odbrana Zvezdana Jovanovića, koju je usmeno izneo pred ovlašćenim službenicima MUP Srbije u prethodnom postupku i koja je pročitana na glavnom pretresu. On je rekao: "Za ovo što sam učinio, za likvidaciju Đinđića, nije mi obećana nikakva materijalna korist, ja za novac to nikada ne bih učinio. Ja nisam kriminalac. Ovo ubistvo je za mene političko, jer sam smatrao da će se time sprečiti dalje slanje ratnika i istinskih patriota u Hag, da će se sprečiti rasturanje JSO i Srbije, a zbog toga što je Hag, po mom mišljenju, jedna od najvećih sramota u istoriji Srbije." To je zabeleženo na saslušanju, u zapisniku od 7. aprila 2003. godine. U presudi stoji da ovo nije bio osnovni i najvažniji motiv za organizatore ove kriminalne grupe Ulemeka i Spasojevića, a što se može videti iz plana kriminalne grupe, o čemu su govorili svedoci saradnici i svedoci. Sud je utvrdio da su planirali ubistva i drugih visokih državnih predstavnika, s ciljem da se vlast u Srbiji zaplaši snagom ove kriminalne grupe, da se deluje protiv bezbednosti zemlje uticajem na vladu, iznude personalna rešenja u njoj. Sve to s ciljem da se zadrži uticaj na državne institucije i pojedince u njima, da se utiče na izbor kadrova, na personalna rešenja, te da se nesmetano bave organizovanim kriminalom, otmicama, ubistvima, prodajom droge i slično. Važno je istaći da je nakon promena 2000. godine predsednik vlade više puta javno pohvalio držanje JSO i njenog komandanta Ulemeka u događajima 5. oktobra, što su i mediji prenosili, a što je Ulemek zloupotrebljavao na razne načine.
"Zemunce" i Legiju je, zapravo, uplašila najava obračuna sa organizovanim kriminalom?
- Ubijeni premijer i vlada su 2002. godinu okarakterisali kao godinu borbe protiv organizovanog kriminala, i to ne samo kao deo programa vlade nego kao nešto što se već realizuje i ostvaruje, jer je donet Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala, izmenjen je zakon o krivičnom postupku, regulisan postupak za dela organizovanog kriminala, stvorena posebna organizaciona jedinica u okviru MUP, vršio se izbor i imenovanje specijalnog tužioca i njegovih zamenika, vršio se izbor sudija koji će postupati u posebnom odeljenju za organizovani kriminal. Organizatore ove kriminalne grupe najviše je uznemirila činjenica da se radilo na rasvetljavanju političkih ubistava prethodnog režima - ubistvo bivšeg predsednika Ivana Stambolića, ubistvo na Ibarskoj magistrali, pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, otmice i druga nerešena ubistva. Oni su iz svojih izvora iz MUP i tužilaštva znali da je Ljubiša Buha davao izjave o ovoj kriminalnoj grupi i njenim delima, a pregovaralo se o mogućnosti da postane svedok-saradnik. Tada su shvatili da je ova borba ozbiljna i da neće moći da se izvuku, da će ih lišiti slobode i da će se naći u zatvoru.
Da li su pripadnici "zemunskog klana" imali tačan plan - šta posle ubistva? I s kim su takav plan pravili?
- Šta vi mislite - da se ovakav plan pravi bez određene podrške za koju se pokazalo da su je imali u nekim državnim organima, MUP, tužilaštvu, delovima Službe bezbednosti... Nisu Spasojević, Luković i Ulemek planirali da budu predsednici vlade i ministri. Oni su tražili podršku kod onih koji će im omogućiti nesmetani rad. Mora se imati u vidu vreme, okolnosti, dešavanje u društvu i na političkoj sceni. Uvođenje vanrednog stanja, ma koliko često kritikovano, i akcija "Sablja" omogućili su opstanak, oporavak i nastavak Srbije.
Tokom suđenja smo, pored ostalog, mogli da čujemo i o vezama političara sa zemunskim klanom. Da li su svi iz tadašnje vlasti objasnili svoje veze i kontakte s ljudima iz tog klana ili neko javnosti još duguje objašnjenje? Mislite li da se neki i danas plaše ostataka zemunskog klana?
- O tim kontaktima najviše su govorili svedoci-saradnici, neki od okrivljenih, svedoci koji su objašnjavali prilike i događanja u društvu. Sud je veliki broj svedoka saslušao radi utvrđivanja raznih činjenica, ali i danas iz medija saznajemo da su se mnogi ljudi, koji su i tada i sada na javnoj sceni iz različitih oblasti, družili sa Ulemekom i vođama zemunskog klana. Možda se tu, u svim tim kontaktima, može objasniti stvaranje loše klime prilikom suđenja i animozitet prema veću koje je sudilo. Što bi rekao Zoran Vukojević (svedok-saradnik, prim. nov.): "Nisu oni trebali njemu, oni su njega tražili." Delovali su u društvu da opravdaju zločin i da spreče sud da postupak okonča donošenjem presude.
Mnogi su - a i vi ste o tome ranije govorili - složni u oceni da je bilo velikih propusta u obezbeđenju premijera. Ovih dana smo čuli i tvrdnju da su njega iz kuće mogli da "odnesu sa sve krevetom"... Kako objašnjavate činjenicu da premijer nije imao jako obezbeđenje?
- Nije sporno da je bilo propusta, i to krupnih, u svim segmentima premijerovog obezbeđenja. Ne mislim samo na njegove lične pratioce, jer oni su predstavljali vid fizičkog obezbeđenja. Činjenica je da nije postojala ozbiljna razmena informacija, saznanja i mnogo čega drugog. Kako objasniti da se premijeru u toku dva meseca pravi šest sačekuša, a da jedni druge o tome ne obaveštavaju i da službe ne preduzimaju ništa... Nadležni ministar je odgovorio da nisu imali poverenja u veliki krug ljudi, ali zaključak je da je u tim službama bilo pravih i lojalnih profesionalaca. Iznenađena sam odgovorima nadležnih da premijer u tom periodu, a posebno posle pokušaja atentata kod "Limesa", nije tražio pojačanje obezbeđenja i proveru bezbednosne situacije. Pitanje je šta je bio posao nadležnih, jer to nije bio posao štićene ličnosti. Takođe, svedoci su potvrdili da su ministar unutrašnjih poslova (Dušan Mihajlović, prim. nov.) i šef poslaničke grupe DOS (Čedomir Jovanović, prim. nov.) imali bolje obezbeđenje. Ovu poslednju izjavu neću komentarisati.
Boban Karović