Na današnji dan pre godinu dana od posledica koronavirusa preminuo je Albert Andijev, čuveni dobrovoljac iz Južne Osetije koji se tokom 1999. godine borio rame uz rame sa srpskim vojnicima na Kosovu i Metohiji.
Čuveni Rus je poreklom iz Južne Osetije, koji je 1999. godine prešao hiljade kilometara da bi pomogao Srbima u borbama na Kosovu i Metohiji.
Andijev je posle ratova ostao u Srbiji, oženio se Srpkinjom, a sinu dao ime Lazar.
Ruski heroj je bio teško ranjen u borbama na Kosmetu tokom NATO agresije 1999. godine. Ovako je govorio u jednoj stvojoj ispovesti:
- Nije me brinulo da li ću poginuti... Bitno mi je bilo da budem na pravoj strani, a 1999. borio sam se na strani istine, na strani naroda koji je branio svoje. Kosovo i Metohija, to je zemlja koja pripada Srbiji! Danas bih uradio isto, rame uz rame sa hrabrim srpskim vojnicima - pričao je Andijev.
Raspoređen je bio kao snajperista u 549. motorizovanoj brigadi. Njegovo herojstvo ogleda se, pored ostalog, u tome što je, kada ga je teroristički snajper pogodio u desno oko, nastavio da puca. U ratu je izgubio oko, ranjen je u ruku i ratni je vojni invalid 100 odsto.
- Tog 5. maja kod Suve Reke pogođen sam u oko... Munjevito sam razmišljao. Snajper sam prebacio na drugo rame, jezikom sam obrisao nišan od krvi i nastavio da pucam. Osetio sam da gubim svest, nekako sam se podigao i tada sam dobio i drugi metak u ruku. Bio sam svestan da ako ostanem da sedim, više neću moći da se podignem.
Saborci su me brzo stavili na šatorska krila i odneli u pozadinu, iz jednog auta u drugi, pa do bolnice - pričao je Andijev.
Prvobitno je lečen u Kliničkom centru u Prištini, gde su o njemu vodile računa i žene iz Kola srpskih sestara. Izašao je bez dopusta lekara i pošao na položaj, ali je naišao na saborce iz jedinice, koji su ga odveli u Beograd na VMA, na lečenje.
- I lekari su bili deo odbrane ove zemlje, vraćali su nas borce u život. Nisam mogao da ležim u krevetu dok se moji bore. Ginulo se... Pronalazili smo tela poginulih saboraca. Bilo je teško. Borci su plakali, jer niko nije od gvožda. I ja sam plakao krišom. Bilo je i onih kojima nismo videli suze, ali bolje suze nego suvi plač. Takvog čoveka si morao da zagrliš, bili smo jedni drugima podrška. Na ratištu se ne pobeduje samo raketama, minama, granatama i mecima, dobra rec mnogo vredi - prisećao se hrabri Rus .
Andijev zaključuje da je heroj onaj koji je svojoj zemlji dao sve, pa i život.
- Vojnici su tokom rata odlazili u crkve i svetinje. Molili smo se. To nam je davalo snagu, duhovni mir. Ako imaš taj mir u sebi, jači si. Najteže mi je palo naređenje da se povlačimo, nikome ne želim da doživi poraz bez poraza - pričao je Andijev, koji je nakon rata ostao da živi u Srbiji.
Kurir.rs
Bonus video: