Od 12. marta 2003. naovamo svaki 12. mart - dan (za neke praznik) Ðinđićevog streljanja - bio mi je teška muka duhu. Dok sam bio mlađi, štono se kaže u snazi i „pri šutu“, na dan 11. marta bih napisao kolumnu u kojoj bih - izdvajajući retke časne izuzetke - isponapušavao isfolirano ožalošćene polagače venca i šetače za Zorana, a 12. mart sam provodio na pristojnoj razdaljini od kancerogenih medija u mojoj kafanici, ispijajući rakije za upokojenije Ðinđićeve duše, a bogme i upokojenije Srbije.
A evo i zašto, što bi rekla moja sve neomiljenija žutara Blic. Zato što bi Ðinđić - da je imao 50% podrške koju je dobio posle streljanja i trostruku podršku koju dobija na komemorativnim skitnjama, danas vrlo verovatno bio živ, a i Srbiji bi - u granicama njenih skromnih mogućnosti - bolje išlo.
Ali je nije imao. Izuzimajući Čedu Jovanovića, Bebu Popovića, (viđi vraga) Gorana Vesića, Zorana Živkovića, Žarka Koraća i pokojnog Vladana Batića - neke sam sigurno propustio pomenuti pa nek proste - ama baš niko (i brojkama niko) od bulumente polagača venaca i šetača za Zorana nije podržavao Ðinđića, delom zbog nerazumevanja njegovog političkog projekta, delom iz tupoumnosti, delom zbog koristoljublja, (najvećim) pak delom zbog beslovesnog podleganja jednoj od zlih kobi Srije - psihologiji linča.
„Tamo gde treba“ je procenjeno da je na Ðinđićevoj sahrani bilo oko 200.000 ljudi. Da su 12. marta 2003. umesto streljanja bili izbori, teško da bi Ðinđić dobio 200.000 glasova jer je, prema podacima agencija za istraživanje javnog mnjenja, mogao računati na izmeu četiri i šest odsto podrške. Ostaće ipak zabeleženo da je tolika nekrofilična izlaznost učinila da Ðinđićeva sahrana pobedi sahranu Aleksandra Rankovića sa 2:1.
Osim usual suspectsa - nedostupnih državnih organima - protiv Ðinđića su izričito bili - navodim po redosledu važnosti - mafija, kriminalci, slobodarski Peščanik, SPC, SRS, akademski šljam iz cincarsko-kalburskog Kitaj Goroda i cvet humanoidnih fekalija iz Krugova Dvojke.
Unutar vlade, čiji je bio predsednik, Ðinđić je mogao računati samo na podršku Batića i Koraća, svi ostali popečitelji su se - neko aktivno, neko pasivno, neko činjenjem, neko nečinjenjem - utrkivali da ga sruše. Doduše, ne na način na koji je srušen - tj. pogubljen - mada ima osnovanih indicija da je i takvih bilo u vladinim kabinetima.
Hauzmajstori sigurne kuće za Ðinđićeve ubice, Koštunica & Co, imali su - tj. nisu imali - obraza da dođu na sahranu, ali im je dolazak zdravo preseo jer ih je Beba Popović napušio nad grobnim mestom i promptno najurio s Novog groblja.
Devetnaest godina kasnije upriličena je rekreativna „šetnja za Zorana“, kojom je „ubijenom premijeru odata pošta“. Šetnju je upriličila nekakva Ujedinjena Srbija, a povorku su predvodili delta, epsilon, zeta i eta mužjaci (i ženke) koji s filozofskim i političkim idejama Zorana Ðinđića imaju zajedničko otprilike koliko Marica s krivim qwrzem. Kad smo već kod „krivog qwrza“, samo mi je krivo što tog dana nisam mogao da se napijem. Ali imam lekarsko opravdanje.