DA LI ŽENA MOŽE DA PREUZME KRSNU SLAVU? Oko ovog crkvenog običaja svi GREŠE, ovako se PREDAJE SLAVA
Krsna slava se u Srbiji vekovima prenosi s kolena na koleno, sa oca na sina, a žene udajom uzimaju slavu svog muža. Nekad je važilo pravilo da ljudi sa istom slavom potiču od istog pretka, ali je s vremenom ovo prestalo da važi.
Da bi se običaj krsne slave ispravno sprovodio, Sveti arhijerejski sabor je 1985. godine doneo odluku koja pojašnjava tu u našem narodu bitnu instituciju. Saborska odluka glasi:
- Budući da je krsna slava praznik "Male crkve", to jest porodice, to i najmanja porodica treba da je slavi. Kad se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovo kad se oženi, dužan je da proslavlja krsno ime, bez obzira na to što ga otac slavi u starom domu.
Iz ovog proglasa jasno je da, ako otac preda sinu krsnu slavu i sin počne da je slavi u svom stanu, otac i dalje nastavlja da slavi krsnu slavu u starom domu.
Nije zabranjeno da jedne godine otac ode za slavu kod sina, a druge godine sin kod oca, da zajedno proslave svoje krsno ime. Sada su oni obojica domaćini, mogu odvojeno, u svojim kućama, da slave krsnu slavu, da pozivaju svoje goste, a mogu i jedan drugom da odu u goste.
Ako sinovi žive sa ocem, slave svi zajedno. Međutim, nakon što se sin osamostali, osnuje svoju porodicu i odseli iz roditeljske kuće, on počinje da slavi slavu u svom novom domu.
Pogrešno je mišljenje: "Otac mi je živ, on slavi". Ako neko živi zasebno, treba da proslavlja slavu u svom domu, jer je krsna slava zaštitnik domaćeg ognjišta i Božji blagoslov za ukućane, pogotovo za decu.
Ukoliko se sin odseli, on bi te iste godine trebalo da dođe kod oca na slavu. Kad se slavski kolač iseče, otac iz desne ruke daje sinu četvrtinu kolača, poljube se, čestitaju jedan drugom, a sin taj kolač nosi u svoj dom, deli ga sa porodicom i naredne godine slavi u svom domu.
Ako otac umre, majka najčešće odlazi na slavu kod sina, ali i ona može u svojoj kući slaviti porodičnu slavu. U svakom slučaju, roditelji ne prestaju da slave svog sveca, dok su u snazi i mogućnosti, iako su je predali jednom ili više sinova.
Slava se predavanjem ne iscrpljuje, jer, kako bi narod rekao, to "nije komad nameštaja" koji može da bude u samo jednoj kući, to je porodična svetkovina i dok god postoji porodica, pa i u najmanjem obliku, kao crkva u malom, treba da prosvalja svoju krsnu slavu.
Kada roditelji prestare i kad više nisu u mogućnosti da pripremaju slavu i dočekuju goste, oni će svoju porodičnu slavu proslavljati sa svojom decom, kao i ostale velike hrišćanske praznike.
Dvorenje slave je jedan od lepših običaja našeg naroda. Domaćin je, na dan slave, obučen u svečano odelo, gologlav, vedar i raspoložen, dočekuje goste i ceo dan ne seda dok sveca gori. Ne seda iz poštovanja prema svetitelju koga toga dana slavi i koji je glavni gost u njegovoj kući, i on stoji pred njim kao u crkvi na molitvi.
Ukoliko je domaćin u starijim godinama i fizički nije u stanju da prestoji ceo dan, po njegovom dopuštenju slavu dvori neko od mladih muškaraca, sin ili unuk. On ujedno brine o posluženju i rasporedu gostiju i o svemu što doprinosi da se gosti osećaju prijatno i raspoloženo. Domaćin na isti način ispraća goste, sa željom da se dogodine opet sastanu u još boljem zdravlju i raspoloženju.
Kurir.rs
Bonus video: