Mladi glumac Aleksandar Vučković prošlogodišnji je dobitnik nagrade "Buca Mirković" za najuspešnije glumačko ostvarenje na Nušićevim danima u Smederevu.
Dramski umetnik iz Užica nedavno je postao član Beogradskog dramskog pozorišta, a nagrađen je za ulogu Simona u hit predstavi "Divlje meso". U novoj sezoni gledaćemo ga u predstavi "Zaljubljeni Šekspir", a Aleksandar je ranije za Kurir govorio o svojim prvi koracima na sceni, radu u kafani i glumačkim uzorima.
- Moja prva predstava na Krstu bila je "Roman o Londonu" Miloša Crnjanskog, čiju je dramatizaciju radila Ana Đorđević. Predstava "Plastelin" došla je nešto kasnije i veoma mi je značajna jer je to bio jedan dug proces i izlazak iz moje zone komfora. Nažalost, retko je igramo. Mislim da je to prekretnica u mom ličnom napretku i razvoju kao glumca.
Zamenili ste kolegu Miloša Timotijevića u hit predstavi "Crna kutija". Da li su uskakanja za vas stresna?
- Imao sam prilike da uskočim u otprilike 15 predstava. Nije mi strano uskakanje u tuđu kožu, već je uzbudljivo. Imate samo nekoliko dana da spremite ulogu. Najstresnije mi je bilo uskakanje u mjuzikl "Zona Zamfirova" na Terazijama. Igram Maneta Kujundžiju umesto Ivana Bosiljčića. Mjuzikl kao žanr je najzahtevniji. Morao sam da naučim 15 numera i neke koreografije.
Muzika je ušla u vaš život kad i gluma?
- Na časovima glume moja profesorka je otkrila da znam da pevam. Imao sam tada samo sedam ili osam godina. U osnovnoj školi napravio sam svoj rok bend, a u srednjoj je stigao poziv da pevam narodnjake. Zahvaljujući glumi, dobro sam skidao trilere. Tri godine sam tezgario. Radio sam svadbe, rođendane... Sve to nekako dovodim u vezu sa profesijom koju sam odabrao za životnu.
Koliko vam rad u kafani pomaže kao glumcu?
- Nisam toga tada bio svestan. Čini mi se da je moj svesni život počeo tek dolaskom na fakultet u Beogradu. Svašta se dešavalo u kafani. Bilo je tu divnih trenutka, ali imam i nekih trauma iz tog perioda. Kafana je bliska glumi, samo se tu više ulazi među ljude. U kafani su gosti vrlo često neprijatni. Bilo je tu nekih udaraca i tuča. Veoma je živ taj svet. Vrlo moguće da i danas neke karaktere koje igram izvlačim iz tih pevačkih noći.
Šta vam danas kolege traže da zapevate?
- Narodnu muziku. Volim sve da pevam. Obično me kolege mole da zapevam Tomu, Tozovca i Miroslava Ilića. Obožavam da pevam i sevdalinke.
Ko su vam bili glumački uzori?
- Volim da gledam naše stare glumce i da čitam njihove biografije. Uvek su mi idoli bili Bata Stojković, Ljuba Tadić, Pepi Laković, Zoran Radmilović... Glumci se danas mnogo manje posvećuju teatru. Ti velikani su prvo napravili velike pozorišne karijere i ispekli zanat, pa su tek onda zablistali na filmskom platnu. Voleo bih kad bi se moje kolege vratile pozorištu. Naše glumište najviše je izgubilo odlaskom najvećeg, a to je Nebojša Glogovac. Mogu da kažem da sam zbog njega počeo da se bavim glumom.
Bili ste učesnik i Beogradskog maratona. Kako ste zavoleli trčanje?
- Nisam se na početku korone osećao najbolje. Onda sam negde pročitao da je trčanje neka vrsta psihoterapije. Trening je uvek bio prisutan u mom životu. Trenirao sam fudbal do 18. godine, a sada sam postao ozbiljan fanatik trčanja. Godinu i po dana sam redovan, od sedam sati ujutru svakog drugog jutra trčim po parkovima Beograda.
Koje ste vreme postigli u polumaratonu?
- Slabo. Trčalo je nas petoro zajedno, pa smo se međusobno potpomagali. Vreme je bilo dva sata i 20 minuta. Možda ćemo da pokušamo u budućnosti da istrčimo i maraton. Plan je da obiđemo region. U avgustu ćemo trčati na Žabljaku.
Koliko vam znači što ste deo takozvanih Jugovih beba?
- Nisam znao da nas tako zovu, ali interesantno zvuči. U BDP su se u poslednje dve godine desile divne stvari. Pozorište doživljava neku renesansu. Imamo prilike da radimo s najboljim rediteljima iz države, regiona i Evrope. Predivna je atmosfera u kući. Nadam se da će samo da potraje i da će to biti neka nova generacija glumaca koja će nositi pozorišnu scenu u Srbiji.
Kurir.rs
Bonus video: