PLANIRANO NASILJE DA BI SE OTERALI SRBI... Počelo je u Kosovskoj Mitrovici, a onda se proširilo kao šumski požar!
Iako žestoki i na širokom prostoru, nemiri 17. i 18. marta 2004. bili su samo jedna u nizu akcija sistemskog etničkog čišćenja od Srba koje međunarodna zajednica podržava na KiM. Broj Srba posle pogroma u mnogim mestima znatno se smanjio ili je sveden na nulu
Talas nasilja koji je zahvatio Kosovo 17. i 18. marta 204. godine, ostavivši za sobom mrtve ljude, spaljene kuće i crkve, i koji je podstakao novi talas iseljavanja Srba, nikoga nije iznenadio.
Ubijanja, prebijanja, podmetanje požara, verbalno nasilje... sve je to imalo za cilj da preostale Srbe zastraši i natera ih da odu kako bi Kosovo i Metohija postali etnički čisti. Albanskim ekstremistima naruku su išli predstavnici međunarodne zajednice, koji su teror nad Srbima posmatrali ravnodušno ili blagonaklono, nalazeći opravdanje za svoje nečinjenje u stavu da „Albance niko ne može da spreči da se osvete za zlo koje im je naneo Milošević“. Period posle 16. juna 1999. godine, kada su poslednje srpske jedinice napustile Prištinu, bio je obeležen brojnim incidentima, a pogrom je visio u vazduhu...
Zakulisne aktivnosti
U isto vreme, arhitekte samostalnog Kosova u svetu su nastavljale diplomatsku i zakulisnu aktivnost na sprovođenju svog plana. Tako su se na primer, šest meseci pre pogroma u Prištini okupili Vilijam Voker, američki general, šef misije OEBS i tvorac „slučaja Račak“, Vesli Klark, glavnokomandujući NATO snaga u agresiji na SRJ, Bil Klinton, tada već bivši predsednik SAD, Ričard Holbruk, idejni kreator Dejtonskog sporazuma i nezavisnog Kosova, i Bernar Kušner, prvi šef Unmika na KiM. Između ostalog, Holbruk i Kušner su upozorili na odlučnu borbu OVK za nezavisnost Kosova, te preneli pretnje OVK da će nasilje eskalirati „ako međunarodna zajednica nastavi sa odlaganjem određivanja konačnog statusa Kosova prema željama OVK“.
Pogrom je, praktično, najavljen kao „izraz frustracije Albanaca što svet nema razumevanje za njih“. Odatle je sledilo da „nisu oni krivi...“
Kao i mnoge druge specijalne operacije ove vrste, i kosovski pogrom počeo je plasiranjem dezinformacije u medijima.
Linčovanje, pljačka...
Elektronski mediji na Kosovu 16. marta objavili su da su se tri dečaka u selu selu Čabra, u opštini Zubin Potok, udavila kada su bežeći od pasa i dece iz susednog srpskog sela Zupče upali u Ibar. Prema toj vesti, četvrti dečak, njihov drug, preživeo je pad u ledenu vodu i on je bio glavni izvor medija. Kasnijim istragama Unmik policije utvrđeno je da su ovi navodi bili netačni, te da na osnovu ponuđenih dokaza „nije postojala osnovana sumnja o počinjenom krivičnom delu od strane bilo kog pojedinca ili pojedinaca“. Portparol Unmika Neridž Sing izjavio je da je posle tragedije preživeli dečak bio pod pritiskom albanskih medija i političara da optuži Srbe iz Zupča. A drugi portparol Unmika Derek Čepel je demantovao da su dečaci stradali bežeći od Srba, i ocenio da je nasilje bilo planirano.
Ali koga je bilo briga za istinu...
Počelo je u Kosovskoj Mitrovici, a onda se proširilo kao šumski požar. Nasilje je izbilo u Čaglavici kod Prištine, Prizrenu, Peći, Đakovici, Obiliću, Podujevu, Gnjilanu, Svinjaru i u skoro svim mestima južno od Ibra gde su živeli Srbi.
Kfor i Umnik su su se kasnije pravdali da su bili zatečeni ovako masovnim i brutalnim nasiljem Albanaca nad Srbima i da je to bio razlog njihovog neadekvatnog i neblagovremenog reagovanja. Prema njihovim izvorima, u nasilju nad Srbima 17, 18, ali i 19. marta, učestvovalo 60.000 Albanaca.
Hronika događaja i stradanja u kosovskom pogromu obimna je i potresna. Navešćemo samo nekoliko crtica: snajperista iz južnog dela Mitrovice ubio je Borivoja Spasojevića i Makedonku Janu Tučev na drugoj strani Ibra; u selu Svinjare kod Mitrovice popaljene su srpske kuće, a žene i decu su međunarodne snage evakuisale transporterima, da bi kasnije morali da se vrate i po muškarce; u Prištini se tridesetak osoba zabarikadiralo u jednom stanu, odakle ih je na kraju dana evakuisao Kfor, a Crkva Svetog Nikole spaljena je i oskrnavljena nakon što je u kanalizacione cevi sipan beton (!); u Obiliću je rulja linčovala 16 starijih osoba koje su na železničkoj stanici čekali voz, u nadi da će moći da odu na bezbednije mesto; u Lipljanu su albanski policajci išli ispred mase i naređivali Srbima da napuste domove zbog evakuacije, pošto „neće moći da ih zaštite“, a Albanci su upadali u prazne kuće i pljačkali ih; u Prizrenu je u spaljenoj Bogosloviji „Kirilo i Metodije“ izoreo Dragan Nedeljković, a rulja koja je tražila krv napala je nemačku bazu Kfor, u koju se sklonilo 58 Srba. U ovom gradu spaljeni su Saborni hram Bogorodice Ljeviške (12. vek), zatim hramovi iz 14. veka: Crkva Svetog Spasa, Crkva Svetog Nikole, Crkva Svete nedelje, Crkva Svetog Pantelejmona i Crkva Svetog Kozme i Damjana, pa Crkva Svetog Georgija iz 15. veka, i Saborni hram Svetog velikomučenika Georgija (19. vek). Spaljen je i manastir Svetih arhangela, a bratstvo od sedam monaha je evakuisano.
Nenadoknadiva šteta
U kosovskom pogromu zapaljena su ili minirana 32 pravoslavna hrama, a šteta koja je time naneta kulturnoj baštini Srba nenadoknadiva je.
Poslednji, slabiji talas nasilja, prošao je 19. marta. Ali posledice su ostale: jedan deo prognanih, čije su kuće i stanovi uništeni, smešteni su u improvizovanim kolektivnim centrima ili privatno na KiM, a dobar deo njih odselio se u centralni deo Srbije.
Cilj albanski političara bio je postignut: u svest srpskog stanovništva usađeni su strah od neizvesnosti i besperspektivnosti življenja na KiM.
Četiri godine kasnije, 17. februara 2008, Kosovo je, mimo odredbi Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 UN, proglasilo nezavisnost. Voker, Klark, Klinton, Holbruk i Kušner nisu zalud dolazili...
Kurir.rs/ Momčilo Petrović