Samopovređivanje predstavlja namerno nanošenje povreda na površini tela, bez namere osobe da sebi oduzme život.
Samopovređivanje kod adolescenata je prisutnije nego što brojke pokazuju, jer određen broj slučajeva ostaje neotkriven, ili neprijavljen lekaru ili psihoterapeutu.
Sečenje, bušenje, griženje ili paljenje kože, udaranje tela o čvrste predmete ili površine, kopanje rana, itd. predstavljaju načine na koje osoba može sebe povrediti. Najčešća metoda kod devojčica jeste sečenje kože, dok dečaci pribegavaju udaranju delova tela u zid.
Adolescenti se često povređuju u predelu stomaka, jer im je taj deo tela uvek prekriven. Tajnovitost, kontinuirano i dugo povlačenje u privatnost, oblačenje odeće koja je neprikladna za trenutno vreme takođe predstavljaju znake i treba da budu alarm za roditelje.
Milicu Pantić sa Dečije i adolescentne psihijatrije objasnila je na koji način možemo prepoznati znakove kod adolescenata pre nego što dođe do samopovređivanja.
- Pre svega imamo promene u raspoloženju, uvek treba obratiti pažnju nego ignorisati. Jer nekada može da iskalira. Imamo klinički entitet koji se naziva depresija odnosno depresija bez objekta gde je osoba zarobljena između svog emocionalnog života i fantazija. Ta osoba nije u mogućnosti da neke stvari potisne odnosno da adekvatno obradi, pa taj superego biva negde nadmašen od strane tiranskog superega i onda mladi kreću u nešto što se zove samokažnjavanje - rekla je Pantić u Jutarnjem programu na Kurir televiziji.
Vesnu Tomić, socijalnog psihologa, navela je koji su sve uzroci zbog kojih dolazi do samopovređivanja.
- Ono što karakteriše te uzraste adolescente je znatiželje. To je pre svega probanje i eksperimentisanje sa nečim novim. Drugo je što se pojavljuje socijalna adaptacija, vršnjaci to rade, a adolescenti su na društvenim mrežama veliki deo dana tako da i u tom kontekstu to podražava ovo neadekvatno i socijalno neprihvatljivo ponašanje. Treća stavka su mediji gde se propagira direktna agresija bilo u filmovima, bilo u rijalitijima. Ono što je suština je da se niko više ne bavi sobom, već potpuno nekim perifernim stvarima, ne mislim na ekzistenciju već na sticanje materijalnih dobara. Tako da to sve deluje na mlade ljude, pogotovo što se nigde ne nude pozitivni modeli. Sokrat je rekao kada bi ljudi znali šta je loše, ponašali bi se dobro - rekao je socijalni psiholog.
Milicu Pantić je istakla da su mladi emocionalno nepismeni i ne znaju kako da opišu neko stanje sresa ili frustracije u kojem se nalaze.
- S obzirom da se radi o nekom vidu skrivene pandemije. Vrlo je važno osvestiti postojanje problema i kod roditelja pa i nastavnika u školama i negde negovati odnos. Iz pozicije jednog prisnog odnosa deteta i roditelja, dete će moći da se požali na problem, a sa druge strane da dobije adekvatan odgovor. Dodatan problem je što su naši mladi emocionalno nepismeni odnosno kada su u nekom stanju stresa ili frustracije oni ne znaju to da opišu. Teže ka tome da taj emotivni bol nekako umanje fizički bolom. Kako to da roditelj ne može da prepozna problem deteta koji ima problem više godina. Često dolazi do situacije na pregledima gde roditelj kaže ja za ovo prvi put čujem - rekla je Pantić.
Kurir.rs
Bonus video: