Pre početka ruske invazije, ali i posle često se u zapadnim medijima moglo čuti, ali i u ruskim o nuklearnom arsenalu Ukrajine. Dok su zapadni analitičari tvrdili da je velika bila greška što se Kijev odrekao nukelarnog naoružanja, ruski političari i analitičari su optuživali Kijev da ponovo pokušava da
razvije nuklearno oružje i da je to crvena linija, koja neminovno znači rat.
Kad se govori o nuklearnom arsenalu koga se Ukrajina odrekla u zamenu za teritorijalnu celovitost, koja je parafirana Budimpeštanskim sporazumom 1994. dosta se čula prafrzairanja i netačnih podataka šta se imalo i u kakvim količinama.
Bilo je nekih koji su tvrdili da Ukrajina i dalje ima nuklearne strateške bombardere. Doduše to je bilo polovično tačno po dva primerka muzejska.
Dosta toga je i uništeno, ali valja malo pojasniti i ovu priču.
Nukelarni arsenal koji je dospeo u ruke Kijeva posle raspada Sovjetskog Saveza je posebna priča. Prema dostupnim i prverenim podacima na prostoru današnje Ukrajine ukupno je ostalo 176 sovjetskih interkontinentalnih balističkih raketa SS-19 „Stilleto“ ukupno 130 komada, zatim SS-24 ''Scapel'' 24 komada, plus još 14 raketa istog tipa, koje nisu nosile nuklearne bojeve glave. Tu treba dodati i 1.240 nuklearnih bojevih glava, nekoliko desetina strateških bombardera (oko 33) Tu-95MS „bear H“, Tu-160 ''blackjack'' i bombarderi Tu-22M ''backfire'', koji su mogli da nose i nuklearne gravitacione avio bombe.
Tu treba pridodati i 600 raketa vazduh-zemlja, sa nukelarnim bojevim glavama i 3.000 komada taktičkog nuklearnog oružja.
Neke procene govore da je ukupna količina nukelarnog naoružanja u Ukrajini posle raspada Sovjetskog Saveza brojala 5.000 komada strateškog i taktičkog nuklearnog naoružanja.
Na samom početku stvaranja državnosti Ukrajina je najavila da namerava nuklearni potencijal koji je ostao na njenoj teritoriji zadržati pod svojom kontrolom, što nije bilo sa oduševljenjem dočekano bilo ni u Moskvi, ni u Vašingtonu, odakle se i danas čuju neki glasovi da je Ukrajina trebala da sačuva nuklearno naoruanje, pa čak i da mu se ono da.
Moskva je tvrdila da je nukelarno naoružanje koje je ostalo u Ukrajini njihovo vlasništvo, koje bi u slučaju zaoštravanja odnosa između dve države bilo direktna pretnja Rusiji, s druge strane Sjedinjene Dražve gledale su paranoično na to oružje, smatrajući da Ukrajina nije sposobna da to oružje sačuva i da bi ono lako moglo da se nađe u rukama drava koje nisu baš naklonjenje SAD i njihovoj politici.
To je ono što se naziva proliferacija oružja za masovno uništavanje.
Naime, posle raspada Sovjetskog Saveza bilo je mnogo država koje su tražile načine da se za čist novac domognu sovjetskog nuklearnog naoružanja.
Tad su SAD i Rusija zajedno stupile na scenu i izvršile pritisak na Kijev da se odlučno odreknu nuklearnog naoružanja. Polse dužih pregovora usledilo je potpisivanje trilateralnog sporazuma između pomenutih država prvo 14. januara 1994. u Moskvi.
Rusija je u zamenu za sav ukrajinski nuklearni arsenal dostavila različite energentne naftu, zemni gas i nuklearno gorivo za nuklearne reaktore.
S druge strane SAD su dostavile finansijsku pomoć Rusiji i Ukrajini, koja je i danas veliki prijemnik kako ekonomske, tako i vojne pomoći SAD. SAD su tad dale i novac za tehničku demontažu i razgradnju raketnih silosa i veoma toksičnog raketnog goriva.
Takođe u decembru te 1994 usledio je Budimpeštanski memorandum o garancijama bezbednosti u vezi pristupanja Ukrajine Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja koga su 5. decembra 1994. u Budimpešti potpisali predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, Rusije, Ujedinjenog Kraljevstva i Ukrajine. To nije bio formalni ugovor, već diplomatski dokument kojim su zemlje potpisnice obećale jedna drugoj, mirni proces nuklearnog razoružanja bivših sovjetskih republika (Ukrajina, Bjelorusija i Kazahstan) nakon raspada Sovjetskog Saveza. On je na neki način bio nastavak procesa započetih nakon potpisivanja Ugovora o neširenju nuklearnog oružja – 1967.
Sam dokument su taj dan potpisali ukrajinski predsjednik Leonid Kučma, ruski predsjednik Boris Jeljcin, britanski premijer Džon Mejdžor i američki predsednik Bil Klinton a kasnije i ostali.
''Budimpeštanski memorandum“ osim nukelarnog razoružanja obuhvatio je i obaveze koje će SAD, Velika Britanija i Ruska Federacija imati prema Ukrajini.
U pitanju je šest garancija:
1. Poštovanje teritorijalnog suvereniteta Ukrajine,
2. da se protiv Ukrajine ne koristi nuklearno oružje,
3. da nijedna strana ne može da izvrši vojnu agresiju na Ukrajinu,
4. Nema ekonomskog pritiska; Nijedna potpisnica ne može da izvrši vojnu agresiju na Ukrajinu,
5. Nema ekonomskog pritiska na Ukrajinu,
6. U slučaju bilo kakvog narušavanja sporazuma sazove Savet bezbednosti i da se o potpisnice uzajamno dogovaraju.
Ukrajina je tako 1. jula 1996 godine i zvanično saopštila vest da njenoj teritoriji nema više nijedne nukelarne bojeve glave, ali u tom saopštenju je navedeno i da je ta država sačuvala za sebe pravo do razvoja i upotrebe konvencionalnih taktičkih balističkih raketa sa dometom 300-500 kilometara.
Parlelno sa nuklearnim razoružanjem tekao je i proces prestruktuiranja ukrajinskih oružanih snaga. Inače valja dodati i da je u Ukrajini bilo razmešteno 30 posto sovjetskog vojno-industrijskog kompleksa i prema nekim procenama uključivao između 50 i 60 odsto ukrajisnkih naučno-istraživačkih kapaciteta zapošljavao 40 posto ukrajinske radne snage.
Ukrajinska strateška avijacija
Osim nueklarnih kapaciteta, na teritoriji Ukrajine nalazio se i popriličan broj strateških bombardera.
Prema nekim procenama radilo se o 19 strateških bombardera Tu-160, 25 Tu-95. Godine 1997. Rusija je htela da kupi te avione, ali to nije bilo uspešno pa su ti avioni ostavljeni napušteni. Međutim, pomak je napravljen 1999 i deo aviona koji nije bio uništen u programu CTR Cooperative Threat Reduction Programme, je kasnije predat Rusiji.
Balističke rakete u Ukrajini
SS-19 Stiletto SS-19 je interkontinetalna balistička raketa, koja se lansira iz silosa ukopanih u zemlji. Pogoni je raketni motor na tečno gorivo. Mnogi je porede sa američkom balističkom raketom Minuteman.
Ova raketa projekotana je za napad na velike gradove. Poznato je da raketa nije bila izuzetno precizna, a nije imala ni dovojno moćne bojeve glave da bi napadala ukopane centre pod zemljom.
Sama bojeva glava ima 6 MIRV nezavisno usmerenih bojevih glava različite jačine koji su mogli da budu isporučeni na cilj udaljen od lansirnog mesta čak 9.000 km. Svaka bojeva glava imala je kapacite od 500kT. Digitalno vođenje i sistem upravljanja koristili su inercijalni navigacioni sistem što dovodi do preciznosti od 550 m.
Modifikovana verzija ove rakete imala je precizno od 900 metara od cilja Modifikovane vezije dobile su bojevu glavu od 750kT. Raketa je bila duga 24 m, prečnik tela 2,5 i masa prilikom lanisranja 105.600 kg. Motor je bio dvostepeni.
SS-24 Scapel U pitanju je interkontinentalna raketa koja se lansirala sa železničkih vagona, ali i iz siloda. Pogoni je raketni motor na čvrsto gorivo i predstavlja petu generaciju ruskih balističkih raketa. Raketa je bila sposobna da pogodi sve ciljeve u Evropi, Aziji, ali i da se domogne teritorije SAD. Ova raketa nosi više nezavisno usmerenih MIRV bojevih glava što omogućava da jedna raketa uništi više ciljeva. Raketa može da napadne bilo koji cilj u zoni od 2.500 do 10.000 km. Nosi teret od 4.050 kg od koga najveći deo predstavljaju 10 nukelarnih bojvih glava jačine svaka 550 kT.
Raketa je trostepna i za upravljanje njome koristi se inercijalni navigacioni sistem. Razvoj ove rakete počeo je 1971, prvo probno lanisranje iz silosa izvedeno je 1983, a sa železničkih vagona 1984.
Postojala je i mobilna verzija ona je ušla u naouržanje 1987. Izveštaji iz 1991. govore da je na teritoriji Sovjetskog Saveza bilo 56 raketa koje se lanisraju iz silosa i 33 sa mobilnih lansera. Rusija je te rakete iz operativne upotrebe povukla 2002 godine.
Ova balistička raketa ima dužinu 22, 4 m, širine je 2,4 m dmeta 10.100 km.
Kurir.rs/A.Mlakar
Bonus video: