Pevačica Ana Đurić Konstrakta početkom marta pobedila je na takmičenju "Pesma za Evreoviziju '22" sa svojom pesmom "In corpore sano" i tom prilikom dobila priliku da predstavlja Srbiju u Torinu na Evroviziji.
Pevačica je od tada glavna zvezda domaćih medija, a ovom prilikom gostovala je u kulturom dnevniku, gde je otkrila detalje vezane za njenu pesmu, očekivanja, ali i pripremu nastupa.
Kič je decenijama dominantan u popularnoj kulturi i baš se lepo neguje. Zašto je postao normalnost, pa se čudimo, i ti, i mi, što si pobedila ili što si postala popularna?
- Što se kiča tiče, to je pojam koji ja prilično izbegavam. Treba sad da se složimo oko toga šta je kič i čini mi se da se čak možda poslednjih 50 godina granica između kiča i onoga što nije kič nekako zamaglila. Meni lično, kič zna da bude i zabavan, možda čak u nekoj krajnjoj liniji i edukativan i ono što bih ja mogla kao kič da prihvatim bi bio neki stereotipni način razmišljanja. Što se popularnosti tiče, nekako se pokazalo da postoji kapacitet za razumevanje i verujem da publika ima taj kapacitet, kao i sad što se pokazalo.
Dakle, nisi došla da pobediš, došla si da promovišeš pesmu za koju si mislila da joj nije mesto na ovom takmičenju i kada si izašla na binu kao pobednica pitala si "A šta ja sad treba da radim?". Da li je to bilo veliko nepoverenje u sebe ili u publiku?
- Ne, nemam nepoverenje u publiku. Da se vratimo na prethodno pitanje, mislim da je taj moj pristup svemu tome možda kič, da ja stereotipno razmišljam da jedna ovakva kompozicija možda ne treba da bude tamo gde je otišla i to je sada ispalo kao mala diverzija, ali mislim da se samo pokazalo da možemo možda i drugačije da biramo.
Pesmu nisi sama prijavila za takmičenje. Ko je?
- Dala sam odobrenje da se prijavi na kraju. U principu, inicijativa je došla iz samog studija "Gruvlend" i od prijatelja koji su prepoznali da to zaista može tu da ide. Ja, kažem ti, iz tog stereotipnog pristupa sam mislila da "Evrovizija" znači raskošni vokali, duge haljine, i tako dalje, ali to je stereotipni pristup i mislim da smo sada uspeli da to malo razbijemo.
"In corpore sano" je ubedljivo prva pesma u trendingu u regionu, ali i u mnogim drugim evropskim zemljama. U Švajcarskoj, Norveškoj, Rusiji, dugo je bila i u Italiji. Svetski mediji pišu o tebi. Preskočila si na sajtu "Genius" i Zendaju i svetske zvezde i čini se da se nikada nije u ovoj meri govorilo o jednom evrovizijskom predstavniku koji još nije stupio na evrovizijsku scenu, odnosno tamo izveo pesmu. Kako ti to doživljavaš?
- Ja, u suštini, ne pratim baš te predevrovizijske tokove, tako da ne znam koliko se inače pričalo, ali jesmo postigli značajan uspeh sa ovom pesmom. Čini mi se da je opet u pitanju ta neka univerzalna opšta tema koju može da percipira široka publika. I ona je, naravno, spakovana na određeni način koji je, na prvi pogled, začudan, ali isto tako i uvlači u priču i spakovan je promišljeno i mislim da je to sve doprinelo tome da pesma dobije taj rang.
Kako se oseća čovek bez knjižice? Nekako mi se čini da je taj pojam nemanja knjižice iz tvoje pesme isuviše banalno primljen i shvaćen i čudi da ljudi ne znaju koliko ljudi i koje sve kategorije nemaju zdravstveno osiguranje. Oni koji je imaju, neretko odaberu da se leče kod privatnika, što iz subjektivnih, što iz objektivnih razloga.
- Čovek bez knjižice se oseća nezaštićeno, ali knjižica ovde jeste metafora koja se ne odnosi konkretno na određenu grupaciju ljudi, iako smo mogli da je iskoristimo prilično fino za neku lokalnu priču. U principu jeste metafora o toj nezaštićenosti nas pojedinaca u ovom okruženju. Negde, u krajnjoj liniji, i kad je imaš, kao što si rekla, posežeš za privatnim klinikama, pregledima. Knjižica ne garantuje tu zaštitu, a neka idealna situacija bi bila kada bismo svi mi imali isti pristup istom zdravstvenom osiguranju.
Rekla si nedavno da živimo u atmosferi straha. Na šta si konkretno mislila?
- Mislila sam na strah koji je jedna opšta atmosfera. Strah je pogodan za manipulaciju, a iza toga stoji potrošnja. Ono u čemu mi živimo jeste da se zdravlje postavlja kao neka vrhunska vrednost, zdravlje se postavlja u paralelu sa mladošću. S tim u vezi, starost se postavlja kao jedna tema, kao nešto što je nepoželjno. Tako da sve to negde iza sebe ima tu neku potrošnju kao cilj. Što se tiče atmosfere straha, pre svega sam mislila na opštu atmosferu. Strahom možemo da manipulišemo, kada su ljudi u strahu možemo da manipulišemo, a iza toga stoji potrošnja.
Konceputalna umetnost u svojoj biti tretira neka suštinska pitanja na globalnom nivou. Tvoja pesma jeste koncept, odnosno performans ili barem, uslovno rečeno, koketira sa tim kategorijama. S druge strane, u tvojim pesmama, najbitniji su tekstovi, odnosno dubina tema koje promišljaš, pa je li jedno društvo zdravo onoliko koliko brine o čovekovom zdravlju?
- Jeste i onoliko koliko sve tretira na isti način. To mislim da bi bilo bitno, a da se drži tih nekih osnovnih principa. Dakle, da, društvo je zdravo onoliko koliko sve tretira na isti način i koliko su osnovna prava dostupna svima, na isti način.
Konceptualna umetnost polarizuje ljude ovde i jedan određen broj je ne smatra umetnošću. Pominjem to zato što mi se čini da postoji jedna vrsta otpora kada govorimo o tome. Kako ti to vidiš? Je li to slučajno? Šta je razlog tome?
- Teško mi je to pitanje, pravo da ti kažem. Ako gledamo globalno, možda taj otpor prema konceputalnoj umetnosti ide iz nekog otpora prema nečem novom i nečem što mora da angažuje intelektualno, bez obzira na to koliko god je modernost učinila da novo bude kao neka poželjna vrednost, a lokalno gledano, mislim da se ta podela na one koje vole i one koje ne vole istovetna onoj podeli koja je imanentna našem društvu - ako nije ovo, onda je ono. Mislim da je to jedan od bitnih problema lokalnih. Znači, mi ne možemo, nekako kao da ne postoji ta sposobnost da se vidi nešto između.
Igraš se izrekom "U zdravom telu zdrav duh" tako što si je preformulisala. Između ostalog, "u zdravom telu uznemiren um". Rekli smo da je društvo zdravo onoliko koliko je pojedinac zdrav, a gde je pojedinac sad, osim što je uplašen i nezaštićen?
- On je dezorijentisan na razne načine, pogotovu što je izložen svim informacijama koje su i istinite i lažne i sve postavljene u istu ravan, tako da je on prepušten na kraju sam sebi i nekim raznim praksama selfcare-a koje vode možda u nešto bolje, a uglavnom ne.
Uvek su javne ličnosti privlačile pažnju jer nam je sve to glamurozno i daleko, pa nije slučajno što ti pričaš o tajni hidratacije kose Megan Markl zato što to prodaje novine, ali čini mi se sada više nego ikad. Zašto se toliko bavimo trivijalnim i banalnim temama? Je li imamo toliko malo sopstvenih života?
- Mislim da je tu neka, možda, dvojaka stvar u pitanju. S jedne strane, bavljenje time nas čini pasivnim, gde mi, konzumirajući sve te informacije o nekim tamo nedodirljivim poznatim, bogatim, zabavnim životima, mi prenosimo njima ulogu da u naše ime žive takve živote, a s druge strane, kroz tajnu kose i hidrataciju dobijamo priliku da kupovinom ovog ili onog proizvoda i mi sami pomalo postanemo Megan Markl, a na kraju ulazimo u pasivizaciju i potrošnju.
"In corpore sano" je deo "Triptiha" koji otvara pesma "Nobl". Ti si u svojim četrdesetim, to kažeš i u toj pesmi. Zašto se telo dovodi do nesklada danas raznim intervencijama između onoga što je iznutra i onoga što je spolja? Zašto se toliko teško nosimo sa godinama, žene pogotovo?
- Žene pogotovu, verovatno zato što je to neka atmosfera gde žena treba da bude mlada i lepa. Jedino kao takva je ona. Generalno da, starost je nešto o čemu se malo priča, što je nepoželjno. Zdrav jednako je biti mlad i mi smo stalno u tom pokušavanju da budemo stari i mladi. Tu ima nečeg grotesknog, što se mene tiče, u tome. Mislim da si mnogo mirniji ako prihvatiš starenje, jer bićemo samo stariji, a ne mlađi i starenje je, na kraju krajeva, jedna faza života koja jeste lepa, nego je ona možda nešto nama nova, pa se možda nje plašimo. Adolescencija je možda na neki način teža od starosti, tako da treba o tome pričati i treba to uvesti među nas i oslobađati se straha.
Da li pod "Nobl" podrazumevaš i kvazielitizam i gde ga sve prepoznaješ?
- Nisam ja mislila tu na kvazielitizam. Ja sam vrlo svesna svog "nenoblesa". Više mi je smešna ta ideja kako stavljanjem sebe u tu neku nobl situaciju, kao sebi obećavamo neku večnost. To sve bi zapravo trebalo da bude duhovito. Ja sam antinobl.
Ali kada stvaraš muziku, ovakvu kao ti, to znači da se baviš nekim neprijatnim temama koje svi mi, hteli to ili ne, živimo, ali to znači i slabu medijsku prisutnost. Šta misliš, zašto je to tako? Da li možda zato što čovek podsvesno beži od realnosti?
- Te teme nisu popularne, pa ih je lakše nekako zaobići i možda se nekome isplate. Možda je to razlog.
Potičeš iz benda "Zemlja Gruva". Zoe Kida i ti ste se takmičile zajedno, odnosno odvojeno, ali ste navijale jedna za drugu. Koliko se pesme koje nekoliko godina unazad objavljuješ kao Konstrakta razlikuje od uobičajenog zvuka benda?
- Različite su. To je i razlog zašto sam ih ja imenovala kao Konstrakta. Različite su, pre svega, u samom zvuku, to je više elektronika, nema duvačkih sekcija i načinom na koji ja obrađujem teme, gde su one taj neki moj tok misli. Zapravo, svaka pesma je jedna tema i onda ide taj tok misli kroz tu temu. To je nešto drugačije od onoga što se radilo u "Zemlji Gruva", što je više bilo pop.
I pesma "Mekano" je deo "Triptiha" i tu tretiraš život udvoje. Na šta se danas sveo taj život udvoje? Koji su to sadržaji i koji je cilj zajedničkog života?
- I "Mekano" je višeslojna i jedna od tema jeste, ona se gradi oko života udvoje koji je udoban i mekan i ukoliko nije takav, mi iz njega izlazimo i opet je vrhunska vrednost taj individualizam. Mislim da život udvoje može da se realizuje uz neku toleranciju i solidarnost. Ali nije to jedina tema, možda je čak pre tema ta nedruštvenost današnja koja opet, gde ti imaš fokus samo na sebi i realizaciju sopstvenih potreba kroz sve te prakse selfcare-a, a društvenost postaje nepopunjena.
Je li problem u tome što je glava opuštena? Sve je ovo zdravo što pominješ da je opušteno - ramena, noge ruke.
- Glava opuštena i otupljena. Jeste problem možda baš na konto te društvenosti. Fokus je na relaksaciji, a gde nam je borba za društvo.
Bez očekivanja si ušla u ovo takmičenje. Je li se nešto promenilo sada kada je reč o Torinu?
- Što se očekivanja tiče, promenilo se nije. Fokus je na tome da se ode i da se odradi taj posao onako kako smo mi to osmislili, da se odradi najbolje, da damo sve od sebe. Videćemo šta će biti. Možda se desi ista vrsta neočekivanog rezultata kao i ovde.
Hoće li biti možda pevanja na engleskom ili titla?
- Ne, ne, to nećemo da radimo, gledaćemo samo da iskomuniciramo neke opšte, univerzalne teme za koje se zalažemo kroz medije, a u onom delu koji prethodi samoj "Evroviziji". Neće biti prevoda, eventualno neki titl.
Želim ti da u Torinu izgovoriš onu viralnu rečenicu "Moje ime je Konstrakta, pobedu očekivala nisam".
Hvala najlepše.
(Kurir.rs/RTS/Kulturni dnevnik)
Bonus video: