Amerika uči umetnost poniznosti. To je dobra stvar za ostatak sveta, piše BBC.
Zemlja koja je ovaj vek započela invazijom ne jedne već dve zemlje, postala je skromnija pred noćnom morom koja je Ukrajina. Zaboravite šok i strahopoštovanje, ovo je doba opreza i strepnje. To je ono što nema dobrih opcija za vas.
Dvočasovni telefonski razgovor u petak sa kineskim predsednikom Sijem, supersila supersili, bio je znak koliko će Americi biti teško da zaustavi ovaj rat. Uticaj SAD na Kinu je ograničen, a očitavanja sa obe strane sugerišu da poziv nije postigao mnogo. Ali to je bio deo orkestrirane diplomatske strategije koja je u suprotnosti sa većim delom prve godine predsedništva Džoa Bajdena.
Posle fijaska povlačenja iz Avganistana prošlog leta, Amerika je izgubila kredibilitet kod svojih evropskih saveznika. Američka obaveštajna služba je izgledala nepripremljeno, a operacija napuštanja je bila zapanjujuće nesposobna. Štaviše, žalile su se evropske diplomate, Amerika se nije baš konsultovala sa saveznicima. Amerika se povukla po svom brzom rasporedu, ostavljajući zemlje koje su još uvek imale snage i osoblje u zemlji da se muče. Kada su neki Evropljani rekli da bi bilo pametno ostaviti preostale NATO snage, Bela kuća je ignorisala molbe.
Nakon te teške misije usledila je još jedna. U septembru je Bela kuća objavila pakt o bezbednosti nuklearnih podmornica između Australije, Britanije i SAD. Pakt je ostavio Francuze, koji su pregovarali o sopstvenoj podprodaji Australcima, praznih šaka. Još gore, Jelisejska palata je saopštila da je za novi dogovor saznala iz štampe. Bio je to majstorski čas o tome kako ne postupati sa svojim najstarijim saveznikom. Francuzi su bili toliko besni da se predsednik Bajden izvinio i priznao da su SAD bile nespretne.
Ali šteta je napravljena.
Do jeseni 2021. Evropljani su bili razočarani u Bajdenovu administraciju i smatrali su da su njihove nade da će Amerika posle Trampa biti kolegijalnija bila neosnovana. Kada je Vašington počeo da zvoni za uzbunu zbog Rusije i Ukrajine, Evropljani nisu bili baš raspoloženi da slušaju. Te primedbe je jedan diplomata opisao kao „ratohuškačke“.
Da li je to bila lekcija Avganistana ili priroda ove posebno teške katastrofe, ne znamo, ali Bela kuća je ovu krizu rešila veoma drugačije, kaže se komentaru BBC.
Od početka se konsultovala sa svojim saveznicima, od kojih su mnogi bili skeptični. Postoje izveštaji da su američke diplomate prilazile Evropljanima kao jednakim, a ne podređene. Administracija je delila visoko tajne obaveštajne podatke na način koji je bio bez presedana. U mesecima koji su doveli do invazije, visoki zvaničnici Bele kuće su više puta putovali da se sastanu sa evropskim kolegama. Predsednik Bajden je redovno telefonirao evropskim liderima.
Ovo nije bio Irak 2002, nije bila Trampova Amerika na prvom mestu, nije bio Avganistan 2021. Ovo je bila istinska izgradnja saveza.
Dana 27. januara bilo je naznaka da je šatl diplomatija urodila plodom. Punih mesec dana pre invazije, tokom inače običnog brifinga za štampu, portparolka Bele kuće Dženifer Psaki najavila je da će nemački kancelar Olaf Šolc posetiti Belu kuću 7. februara.
Obezbeđivanje te posete potpuno novog nemačkog lidera bio je pokazatelj da je administracija i predvidela šta dolazi, i znala šta je potrebno: nemačku saradnju. Poseta Beloj kući je državni udar za svakog stranog lidera, to je korisno oružje meke moći. Da, artikulisani apeli predsednika Zelenskog takođe su igrali veliku ulogu u promeni nemačke politike, ali američka diplomatija je pomogla da dobije podršku Nemačke.
Izvan diplomatije, ovde je novo priznanje vojnih granica Vašingtona, shvatanje da sila neće dati Americi sve što želi, ma koliko jaka bila njena vojska. To je neobičan položaj za najveću svetsku vojsku.
Kada je Sadam Husein umarširao u Kuvajt 1990. godine, SAD su okupile svet da pošlaju svoj vojsku. Predsednik Klinton je 1999. godine naredio NATO avionima da izvrše vazdušne napade na Kosovu. Posle 11. septembra, SAD su snažno naoružane koalicijom nespremnih da napadnu Irak. 2011. američka vojska je bila deo operacije koja je pomogla da se svrgne Moamer Gadafi u Libiji.
Danas se Vašington suzdržava, opirući se emotivnim molbama Zelenskog da iskoristi taj vojni uticaj. Šalje oružje, obaveštajne podatke i sajber podršku. Ali za sada to neće učiniti više.
Amerika zna da bi mogla nametnuti, a najverovatnije i uspostaviti, zonu zabrane letova. Ima mlaznjake i projektile i pilote za to. Ali, kako Bela kuća ponavlja, mobilizacija moći Pentagona neće nužno okončati ovaj rat, već bi ga moglo pogoršati. Što Amerika više vodi, veći je rizik da Putin ovo može da proda svom narodu kao borbu između Rusije i SAD.
Zbog toga nećete čuti da ova Bela kuća govori o promeni režima, demokratiji, pa čak ni slobodi u Rusiji.
"Ponovo sam pročitao drugu inauguraciono obraćanje predsednika Buša, održanu 2005. godine, na vrhuncu rata u Iraku, kada su neokonzervativci vodili spoljnu politiku SAD", kaže komentator BBC.
„Politika Sjedinjenih Država je da traže i podržavaju razvoj demokratskih pokreta i institucija u svakoj prirodi i kulturi, sa krajnjim ciljem okončanja tiranije u našem svetu“, izjavio je novoizabrani predsednik. Kakva oholost.
Ipak, Bela kuća takođe razume rizike da ne bude upornija. Ona zna da bi neintervenisanje moglo dovesti do smrti još nebrojenih ukrajinskih civila, a predsednik Putin bi ionako mogao da udari neku zemlju NATO-a. Dakle, hoda po konopcu sa potencijalno užasnim posledicama, uviđajući da nema dobrih odgovora. SAD su ostavljene da pomažu Ukrajincima sa strane. A možda je to sve što mogu da urade.
Dovoljno je da bilo koga učini skromnijim.
Kurir.rs/BBC/Keti Kej