MESEC DANA RATA U UKRAJINI: Nestao je sav normalan život, nismo tražili od Putina da nas spasava
Novinarka Sara Rejnsford, dopisnica BBC za istočnu Evropu, objavila je svojevrsni "dnevnik" mesec dana rata u Ukrajini.
Nije da nisam znala za šta je Vladimir Putin sposoban. Izveštavala sam o aneksiji Krima 2014. godine, a potom i o ratu u istočnoj Ukrajini. Takođe sam dugi niz godina izveštavala iz same Rusije, pokrivajući ubojstva i trovanja opozicionara, ratove u Čečeniji i Gruziji i užase poput opsade škole u Beslanu, sve dok nisam bila izbačena iz zemlje prošlog leta kao "bezbednosna pretnja", navodi Rejnsford u tekstu.
Ipak, stigla sam u glavni grad Kijev u februaru uverena da ruski predsednik neće pokrenuti sveopšti rat protiv Ukrajine. Sama ideja se činila smešnom, neracionalnom, pogubnom i svi s kojima sam razgovarala u obe zemlje su mislili isto. Ali 24. februara probudila me grmljavina eksplozije koja je pokazala da smo svi pogrešili, navodi ona.
Kad je počeo rat, Nika je bila toliko preplašena da je sedela za klavirom i svirala što je glasnije mogla, vičući iz sveg glasa. Ova 15-godišnjaka nije mogla da podnese zvuk bombi.
Nika je iz Harkova, drugog po veličini grada u Ukrajini, ali sreli smo se u motelu u malom gradu prepunom porodica koje su pobegle i živele u mraku, bojeći se da će ih ruski borbeni avioni primetiti.
Kad smo stigli, recepcionerka nas je žurno poslala u restoran, nagovarajući nas da brzo jedemo jer osoblje mora da se vrati kući pre policijskog časa. Svako ko je izašao nakon mraka riskirao je da bude upucan.
"Hvala Bogu da sam živa"
"Ne pali nikakva svetla i ne koristi previše tople vode", poručila je recepcionerka. Kad smo pitali za najbliže sklonište, pokazala je negdje iza kuhinje.
Nika je bila tamo nekoliko noći, ali jedva da je spavala. Tinejdžerka je rekla da joj je prva pomisao svakog jutra bila: "Hvala Bogu da sam živa".
Govorila je engleski, a direktnost njenog izražavanja je bila razoružavajuća.
"Bili smo u panici jer smo morali da se krijemo. Život nam je bio u opasnosti", rekla je Nika, opisujući kako je prvu sedmicu provela u tetkinom podrumu: "Bilo je hladno i skučeno. Nismo imali mnogo hrane. Bilo je vrlo traumatično. Sada se bojim svakog zvuka. Ako neko zapljeska, odmah mi se plače i počnem da se tresem", rekla je Nika.
Tinejdžerka je na svom mobilnom gledala slike života pre rata - nasmešene poze s prijateljima, u parku, u svojoj kući. "Samo želimo da se vratimo. Želimo da znamo da će naše porodice sutra biti žive. Želimo mir", rekla je Nika za BBC.
Harkov je udaljen samo 40 kilometara od ruske granice. Većina ljudi tamo govori ruski kao prvi jezik, a ne ukrajinski, a s druge strane granice imaju prijatelje i rođake. Verovatno je zato Vladimir Putin mislio da bi njegove trupe mogle da se uvuku u Harkov i preuzmu vlast ili u Marijupolj, Sumi ili Herson. Ali pogrešno je procenio raspoloženje ljudi, navodi Rejnsford.
Rat koji je Rusija pokrenula u istočnoj Ukrajini 2014. već je promenio zemlju i stvorio daleko jači nacionalni identitet, čak i među onima koji govore ruski. Ali sada kada je sukob prerastao u otvorenu invaziju, uništio je svaki delić "bratskih" odnosa. To ubija upravo one ljude za koje ruski lider tvrdi da ih spašava.
Dok smo prelazili krajolik prekriven kontrolnim punktovima i rovovima iskopanim u žitnim poljima, videli smo i desetine džinovskih plakata koji poručuju Rusiji i Putinu da se izgube iz Ukrajine. Bilo je i poruka ruskim vojnicima: "Mislite na svoje porodice" ili "Predaj se i ostani živ".
Tokom prve tri nedelje borbi, nalazili smo se 200 kilometara južno od Harkova u Dnjepru, gradu koji se prostire uz veliku reku koja preseca Ukrajinu na istok i zapad. Dnjepar je bio relativno bezbedno utočište u toj oblasti, dok je Rusija pokušavala da bombardovanjem pokori druge gradove. Ali, 11. marta su nas probudile sirene za vazdušni napad i izveštaji o bombardovanju u centru grada.
Ubrzo smo stajali pokraj tinjajuće olupine fabrike cipela u kojoj su ruski projektili ubili penzionera koji je radio kao čuvar.
Čisteći razbijeno staklo sa stepeništa obližnjeg stambenog bloka, Nataša se slomila opisujući užasnute krike svog sina. "Čime nas ovo ubijaju?", povikala je, rukama prekrivajući lice.
Nismo tražili da nas spasi
"Nismo tražili da nas spasi", rekla je Nataša na ruskom.
Bila je to izjava koju sam mnogo puta čula, navodi Rejnsford.
Do tada su ljudi već počeli da napuštaju Dnjepar. Egzodus je počeo dan nakon što je granatiran univerzitet u centru Harkova. Odjednom se niko nije osećao bezbednim, čak ni ovde daleko od linije vatre.
Gužve su se stvarale oko evakuacionih vozova. Bilo je žena koje su vrištale, kućnih ljubimaca koji su bili zgnječeni i muškaraca u suzama koje su pokušavali da sakriju od svojih porodica. Čula sam kako je jedan sam sebi ponavljao da će sve biti u redu dok je držao dlan na prozoru voza koji je odvozio njegovu ženu i dete, ko zna na koliko dugo.
Kao i drugi muškarci, morao je da ostane i sačeka da ga pozovu u borbu.
Bežanje iz samog Harkova bilo je teže, nakon što sam dobila poziv u vezi s devojčicom Polinom. Trogodišnjakinja ima rak, a lekovi su joj bili pri kraju. Porodica je morala hitno da napusti Harkov, ali je grad bio pod jakom ruskom vatrom i Polinini roditelji nisu se usuđivali da izađu na ulicu.
Ceo naš život je ostao u Harkovu
Kada sam prvi put razgovarala s njenom majkom Ksenijom, devojčica se sama pojavila u videopozivu. Igrala se u kadi ispunjenoj jastucima jer se Ksenija nadala da će tamo biti sigurnija ako zgrada bude pogođena.
Granatiranje nije popuštalo, pa su se Polinini roditelji predomislili i odlučili da projure gradom do železničke stanice. Danima kasnije, Ksenija mi je poslala snimke devojčice koja srećno poskakuje na trampolini u vrtu porodice domaćina u ruralnoj Poljskoj.
Ksenija je rekla kako je briznula u plač kada su ih na granici dočekali volonteri: "Nakon četiri dana jurnjave, odjednom smo stali i bila sam tako tužna. Osećam olakšanje što su moja deca na sigurnom, ali ceo naš život je ostao u Harkovu. Polina me stalno pita gde joj je tata, a ja ne znam šta da joj kažem".
Ubrzo smo i sami krenuli prema Harkovu. Vozeći se prema severu, prošli smo pored kolone automobila od šest kilometara koji su krenuli u suprotnom smeru. Mnogi su na vetrobranska stakla zalepili rukom ispisane natpise "deca" na ruskom, u nadi da bi ih to moglo zaštititi.
Na kontrolnim tačkama oko samog Harkova čuli smo eksplozije i ubrzo smo videli razaranja. Pored stambene zgrade čija je polovina bila raznesena i ruševina tržnog centra, gomila ljudi čekala je u snegu na autobus koji je vozio van grada. Nije bilo rasporeda vožnje, samo glasine.
Svitlana, instruktorka fitnesa, rekla mi je da je dan ranije raketa pala 50 metara od njenog stana i da ne želi da riskira život ni trenutak više. "Nismo spavali nedelju dana. Dižu nam kuće u vazduh", rekla je Svitlana, grleći malog psa koji je drhtao. Čula sam detonacije dok smo razgovarale.
Malo dalje, hiljade ljudi preselilo se u podzemlje. Na stepenicama, peronima i vagonima obližnje stanice podzemne železnice živele su cele porodice. Volonteri su donosili supu i hleb, ali mladi i stari, uključujući novorođenčad, provodili su dane sklupčani na podu ispod ćebadi. Živi, ali zbunjeni i u limbu od kada je rat zaustavio sav normalan život.
Rat je zaustavio sav normalan život
Na letu kući sedela sam pored para koji je pobegao iz Kijeva i nameravao da ostane sa svojom ćerkom u Londonu. Bili su prisiljeni da putem pređu Ukrajinu, Moldaviju i Rumuniju i bili su iscrpljeni. Ali i ljuti. Na ruskom, njihovom maternjem jeziku, par je objasnio da im njihovi rođaci u Rusiji ne veruju šta im se dogodilo.
Nikolaj im je poslao slike stambenih blokova u Kijevu uništenih ruskim projektilima i grada Marijupolja pod opsadom. Ali njegov rođak mu je rekao da su slike lažne. Okrivio je "nacističku" vladu u Kijevu. Rekao je da Ukrajinci sami sebe bombarduju.
Znam da su mnogi hrabri Rusi uhapšeni zbog antiratnih protesta; drugi su pobjegli iz zemlje.
No, nekoliko sati pre mog leta, takođe sam vidjela snimak Vladimira Putina kako se obraća gomili okupljenoj na moskovskom stadionu sa slovom "Z" na grudima, zlokobnim simbolom njegovog rata.
Ruski predsednik pozdravio je trupe koje je poslao da "spase" ljude koji govore ruski od "genocida". Pomislila sam na Niku, Natašu i Polinu - na sve čemu sam svedočila otkako me je ta prva eksplozija probudila u Ukrajini 24. februara - i pozlilo mi je.
*Sve informacije o sukobu u Ukrajini na portalu Kurir.rs prenete su iz izvora koji su se do sada pokazali prilično relevantnim, i koje u skladu sa okolnostima i dužnom novinarskom pažnjom dodatno proveravamo. Ipak, kako je u toku i pravi medijski i propagandni rat, redakcija Kurira moli čitaoce da nam skrenu pažnju na eventualne dezinformacije i lažne vesti, kako bismo pravovremeno reagovali i ispravili eventualne greške. Informacije slati na mejl redakcija@kurir-info.rs
Kurir.rs