Uzimajući u obzir stepen političkog amaterizma i analfabetizma (svih boja), cinik bi rekao da mi još odlično prolazimo. Ovo „cinik“ je lažna skromnost, ja sam to rekao potaknut blagoizjavom generalisimusa Ponoša - „biću predsednik svih građana“ - na koju prekjuče naleteh u bespuću predizborne internetske zbilje.
Istini za volju, generalisimus nije jedini koji obećava predsedavanje svim građanima. Isto to čine i politički kapetani druge klase, podnarednici, pa čak i neki delinkventi koji su se našli na izbornoj listi, upravo zahvaljujući vladajućem političkom (i ne samo političkom) amaterizmu.
Ono, fakat, „predsednik svih građana“ - sa ambicijom da postane predsednik Srba svih i svuda - zvuči toplo, prisno, što reko naš narod „na prst u dupe“, ali taj intimni odnos - mislim politički, ne seksualni - honni soit qui mal y pense - predsedniku pruža mogućnost da građanima zasedne na glavu.
Sa druge strane, takva, po pravilu selektivna, prisnost s građanstvom i seljaštvom donekle daje za pravo nezadovoljnim građanima - a legion im je ime - da prpošno kažu: „taj i taj (upisati ime pobednika na izborima) nije moj predsednik, nisam glasao za njega. I punktum.“ I šta? Eto ti „srpskih podela“ koje nestaju istog trenutka kad se ukaže potreba za nacionalnim jedinstvom u nekoj gluposti.
U republikama koje su republike u punom kapacitetu, predsednik nije predsednik nikom ponaosob, nego je nosilac institucionalne funkcije predsednika republike, dakle predsednika političke zajednice.
U zavisnosti od političkog sistema u ovoj ili onoj republici - da li se radi o predsedničkom ili kancelarskom sistemu - predsednik dobija određena ovlašćenja koja su obavezna za sve. To je tako uređeno upravo s ciljem da se spreči mešanje ličnih i političkih odnosa i interesa, koji, kad se pomešaju, daju jednu vrlo eksplozivnu smesu.
Idemo dalje u istraživanju štete po život koja proizilazi iz prisnog predsednikovanja svim građanima. Tamo gde je takav slučaj - a u Srbiji je redovno slučaj - političkom pluralizmu ne cvetaju ruže. Ništa čudno. Predsednici svih građana (svih zemalja i boja) daju sve od sebe da politički pluralizam sasvim ukinu ili da ga bar obesmisle. To je tako oduvek i svuda. Stalno govorim: eliminišite opoziciju, i Danska će za pet godina postati autoritarna država.
Srbija, dakle, nije usamljen slučaj, čak ni u Evropi - da ne pominjem Podsaharsku Afriku i Amazoniju, gde poglavice predsedavaju svim saplemenicima - ali srpske posebnosti i na tu stvar udaraju svoj pečat.
Nema, naime, države na ovom svetu - bar ne da ja znam - u kojoj opozicione stranke udarnički pomažu predsedniku svih građana na poslu obesmišljavanja političkog pluralizma, tako što, kopirajući je, navraćaju vodu na predsednikovu politiku. Ovih dana sam u banji, a banja podrazumeva gledanje televizora, pa gledam predizborne spotove. I ne vidim ništa novo pod suncem.