Reporter Kurira obišao Ponikve kod Užica, gde ne zaboravljaju 1999, kada je selo dan i noć bombardovano. U Srbiji nema mesta koje je pretrpelo toliko bombi
Vid Ćosić iz sela Ponikve kod Užica posle bombardovanja 1999. godine punih pet godina spavao je, bukvalno, sa američkom bombom teškom 250 kilograma pod glavom! Desilo se pa je Vidu 12. maja 1999. godine NATO raketa pala pravo u dvorište, zarila se punih 12 metara u zemlju, pravo pod kućni prag. Kako i zašto nije eksplodirala, sveti bog zna, da jeste, ne bi od Vidove kuće ostala ni šaka prašine.
Gađali sve što su stigli
Ne zna se ni da li je bomba bila namenjena pisti vojnog aerodroma Ponikve, koja je vazdušnom linijom na kilometar od Vidove kuće, ili su kuću namerno gađali jer je oko nje dan-dva ranije bilo vojske, a na brdu iznad bio je postavljen i jedan protivavionski top. Postoji mogućnost i da je bomba ispod Vidove kuće jedna od onih koje su namerno bačene tako onesposobljene, da ne eksplodiraju nego da se zariju u zemlju i tako ostanu i posle silu jada zadaju deminerima.
- Te noći, po običaju, skrivali smo se nekoliko kilometara dalje, kod rođaka, a čitave noći avioni su kružili nad Ponikvama... Gađali su aerodrom, zemlja se tresla, u zoru, ja s rođakom kući, kad vidim, popucala stakla na vratima, pogledam malo bolje, u zemlji, pravo pod kućnim pragom, rupa promera više od pola metra, shvatim - pod moju kuću zarila se raketa - priseća se Vid onih dana tragičnog proleća 1999. godine.
Ubrzo su pred Vidovu kuću stigli vojni stručnjaci, ustanovili su da se bomba zarila punih 12 metara pod kućni prag. Ceo jedan dan nisu prilazili kući, posle su se vratili i Vid i njegova čeljad spavali na bombi pet godina, sve dok vojska nije iskopala ogromnu rupu, otkopala stotine kubika zemlje, zakačila bombu i izvukla je na površinu.
Verovatno da u Srbiji nema sela koje je pretrpelo toliko bombi koliko su Ponikve 1999. godine. Najviše ih je palo na pistu i hangare, kaponire vojnog aerodroma koje je u srcu sela, ali mnogo je raketa palo i okolo, među kuće, pravo je čudo što niko u selu nije poginuo tih dana. Procena je da je za 88 dana, u 37 bombardovanja, na Ponikve i okolinu palo oko 800 bombi, uglavnom francuskih „matri“ i američkih MK-82 i MK-84.
Kako su Vitor Perišić, njegova supruga i sin pretekli noć uoči Jeremijevdana 1999. godine, to, takođe, samo bog sveti zna. Na petnaestak metara od trošne kuće u kojoj su spavali njih troje pala je američka raketa od, procenjeno je, 905 kilograma, srušila štalu i šupu od tvrdog materijala, napravila ogroman krater, podatresla kuću, koja, nekim čudom, nije pala.
Buđenje iz sna
- Danima i nedeljama pre toga, nas troje redovno smo se noću, dok su padale bombe, sklanjali baš pod tu šupu, računali smo tvrđa je od kuće. Te noći, nekim čudom, padala je kiša, kad je počelo bombardovanje, mi se nismo probudili i nismo otišli pod šupu da se tu sklonimo. I tako smo ostali živi - priča Vitor.
Te noći, prva raketa je, kaže, srušila stražarsku kućicu na kraju aerodromske piste, druga pala na put, na 200 metara od kuće, napravila veliki krater, treća - pravo na Vitorovu šupu.
- Prva eksplozija me probudila, onda druga, kad sam otvorio vrata, sin viče: „Vraćaj se, bolje da izginemo u kući“, samo je sinulo i planulo, puklo, bacilo me unutra... Izađem u pomrčinu, za mnom sin, upadnem u neku ilovaču, kad ono krater. Sin Mijo viče, vidiš li, tata - nema ni šupe ni stale... Mi tamo, kad veliki betonski blok pao pravo preko krave, preko volova, oni jadni iskolačili oči, gledaju u mene, a ja ne mogu da im pomognem - seća se Vitor te noći.
Sutradan, najžalije mu bilo stoke, zaplakao je jedino kad je iz ruševina izvukao svoju narodnu nošnju, nedirnutu.
- Jedna od prvih bombi bačenih te godine na Srbiju pala je na nekoliko stotina metara od naše kuće, na vojni hangar. Tog dana slušali smo vesti, hoće bombardovanje, neće, kad je puklo, kuća se zatresla, naše četvoro u kući, deca, muž, svekrva, ja, ne znamo šta da radimo... Tu noć nismo bežali, ali narednih dana, bogami, jesmo, kod ujaka u Stapare, svake noći - priseća se bombardovanja Milica Janjić iz Ponikava.
Na Ðurđevdan
Na Ðurđevdan, na deo sela iza aerodromske piste, u krš, bačene su kasetne bombe, iz dana u dan, seća se Milica, bilo je sve gore.
- Desetak dana pred bombardovanje umre mi svekar. Četrdeset dana prekađujemo usred bombardovanja, izašli na groblje, kad je nastao huk, eto aviona... Kad je onaj narod počeo da beži, sklanjaj se ko kud može, računamo, mnogo nas je na jednom mestu, videće nas, gađaće nas. Bežali smo kao tići po onoj šumi okolo - priča Milica.
Jedna bomba eksplodirala je na samo 200 metara od njene kuće. I dan-danas u livadi, obrastao trnjem, stoji krater, niko mu ne prilazi.
- Krajem juna 1999. sejemo krompire, svi u njivi, imali smo i neke radnike, eto ti aviona ponovo, ja bože mili kad je za’učalo, mi iz njive beži u šumu dok avioni nisu prošli - priča dalje Milica.
Ti dani podsećali su umnogome na neke ranije ratove. Strašno je, priča Milica, bilo gledati starice kako gologlave, nisu stizale ni maramu da ubrade, beže ka šumi ili ka klancu ispod sela da tamo traže spas, da spasavaju glave. A najteži dan bio je, sećaju se i dan-danas u Ponikvama, kada je 26. marta 1999. godine u selo pao oboreni srpski „mig-29“... Bilo ljudima više žao srpskih pilota nego sebe.
Kurir.rs/Zoran Šaponjić
bonus video: