MAJKA JE PODIGLA BRATA I MENE, A ONDA SE ZAMONAŠILA! Daša: Sada je monahinja Angelina i otišla je jer je dala reč PATRIJARHU PAVLU
Njegova karijera, po kojoj je najpoznatiji, krenula je više iz šale, iz nekog gega. Ali sve je već toliko dugo ozbiljno - više od 35 godina. Pre nego što je postao "kafanski svirač", bio je tvrdi roker. I danas je to, ali više za svoju dušu. Pored toga što je svirac, on je i književnik i pesnik i - tiha legenda Beograda
Rođen sam 11. marta pre 66 godina u Beogradu. Odrastao sam na Novom Beogradu, dok još nije bilo Novog Beograda, kad je tamo bila močvara. Bila su tri kanala gde smo mi lovili ribu, danas bi se reklo, išli smo u ilegalni ribolov...
Živeli smo prvo u kući na Bežaniji, pa smo posle prešli u zgradu kod Fontane. Otac, majka, brat i ja. Dragan je stariji od mene dve godine.
Otac terenac
Što se oca tiče, on praktično nikad nije bio tu, bio je stalno na terenu. Izgleda da sam nasledio taj neki gen od njega, nomadski. Stalno na nekom putu... Bio je klasičan terenac koji ni tri meseca godišnje nije bio u kući.
To je bilo klasično doba Jugoslavije, u periodu moje rane mladosti puno se gradilo. On je radio neke poslove oko struje, hidrocentrale, dalekovodi i tako te stvari i onda gde god je bilo posla, on je radio. Đerdap 1 i 2, Libija, Irak, gde god da je bilo posla.
Majka je održavala naše vaspitanje, jer je on bio na terenu. Imali smo sreće što smo živeli u gradu, a opet van grada. I danas, kad idem sa Ceraka, ja kažem idem u Beograd, ostala mi je ta navika. Mladost i detinjstvo su mi ostali totalno negradski.
Brat Dragan
Kad tako odrasteš uz starijeg brata, uvek te neko pita je l' bilo tuča, ko je bio jači kad ste bili klinci, tako ta pitanja. Pa, Dragan je uvek bio jači, što je normalno, stariji je!
Inače, bio je karatista, trenirao je za ragbi reprezentaciju Jugoslavije. Zvali su ga Klif, jer bio kockast i jak. Naš odnos je bio odličan, nemam bolju reč.
Svirke
Okrenuo sam se muzici već u trinaestoj godini. Keva mi je kupila prvu gitaru. Tad je bila krenula ona manija oko rokenrola i igranki. Iskreno, želja svakog od nas, svakog klinca, bila je da skrenemo pažnju devojčicama. Nisam bio jak, nisam bio lepotan, da se ne lažemo, a gitariste su bile glavne face. I tako sam počeo.
Sa 15 godina sam svirao igranke, lokalne, na Bežaniji, u Surčinu i Jakovu, sva ta mesta tamo. Kasnije smo stigli do Studentskog grada, koji je bilo elitno mesto, mesto gde su svirali Crni biseri, Džentlmeni, te veličine.
Brzo sam napredovao i sa 19 godina sam svirao ozbiljnije stvari. Za mnoge koji ne znaju, ja sam 1979. godine svirao na Bum festivalu, gde su svirali odabrani rok majstori stare Jugoslavije, i bio prilično dobar. To je za današnje okvire i klince koji danas razvaljuju smešno. Al' tad je to bilo... uf!
Nadimak
Nadimak Daša je od prezimena Dašić, logično. Dobio sam ga još u osnovnoj školi. Zvuči malo ženski, ali... Prvo sam bio Daške, a onda Daša. E, a Legende su nastale tako što sam ja bio Daša Legenda, kad sam još kao studijski gitarista svirao na raznim pločama.
Manje-više svi muzičari imaju neki pseudonim, a ja sam svoj dobio na jedan, da kažem, jako simpatičan način. Evo, ovako: Svirao sam sa Siluetama jedno vreme, oni su bili neprikosnoveni u tamo neko doba, ali ih je pregazilo vreme. Došlo je novo, kada su popularniji bendovi gazili priču, kao Bijelo dugme, Ju grupa, na primer... Zokiju je teško padala ta promena i trudio se da održava Siluete. I on je u to vreme štampao najveće plakate koji postoje na svetu, i to za jedan običan nastup! Na plakatu je bila njegova slika i pisalo je ogromnim slovima "Legenda No. 1".
I, pazi sad, imali smo jedan bermudski trougao u kom su se skupljali muzičari i glumci i svi gradski zezatori. Svaki Beograđanin zna šta znači taj bermudski trougao. E, tu počnu ti zezatori, kad god ja svratim, ono kao: "O, gde si, legendo rokenrola!" i na konto toga, malo-pomalo, to Legenda se nekako odomaći i... I ostao sam Daša Legenda. I ja sam onda počeo da se potpisujem na pločama tako - Daša Legenda.
E, kad je došlo vreme da pravimo grupu, nismo imali ime... I bilo je ajde kao da budemo Legende kafana. To je Bora smislio. Ali Legende je bilo kraće, efektnije, tu se složimo i tako to ostane.
Ja i datumi
Sad kad sam ti pomenuo Boru, evo da znaš, moja avantura s Ribljom čorbom bila je i kraj moje rok karijere. Bio je takav sled i splet okolnosti, potrefilo se nekako baš u to vreme da sam i inače hteo da završim s rokenrolom. Pre toga sam dobio sina, osamdeset treće. Inače, nisam ti nešto s datumima baš... Dešavalo se iks puta, smejala se žena, moji drugari, recimo, kad ja odem negde na neki šalter i sad kao treba nešto da se popuni, neki datum, i ja zovem ženu i pitam: "Je li, kad beše rođen ovaj naš mali?!" A za venčanje tek da ti ne pričam... 18, 19. septembar... valjda, tako negde, a evo prošlo je četrdeset godina.
Riblja čorba
Uglavnom, zaposlio sam se, jer u roku nikad nije bilo para. Osim za odabrana imena, jasno. Bila je neka suva sezona po pitanju svirki i ja sam odlučio da se zaposlim na televiziji, jer sam još kao klinac bio tamo, radio.
Onda me je Bora pozvao - mi smo jako dobri, kumovi smo, decu mi je krstio - želeo je da radimo zajedno. I ja sam posle dva meseca probanja s njima odlučio da se držim redovnog posla i plate. Kao u onoj njegovoj "Pekar, lekar, apotekar", samo što je meni bilo stalo do redovnog socijalnog i plate, ta pesma.
I tu sam stao s muzikom na jedno četiri godine. Onda smo se posle našli slučajno i bili smo Legende i... I, evo tu smo.
Studio B
A počeo sam još kao momak da radim u Studiju B. To je bila najslušanija radio-stanica tad, još je bila u zgradi Borbe, gore. I četiri godine sam radio tamo kad je jedan od najvećih medijskih magova na ovim prostorima - barem po meni - čuveni Dragan Jelić došao na ideju da napravimo emisiju za srednjoškolce koja se zvala "Prekobrojni čas". Koji je trajao više od 20 godina! Ja sam bio jedan od prvih u toj redakciji, mi smo tu emisiju napravili. Tamo sam bio četiri godine i polako sam se upoznavao s radiom i medijima. Posle te četiri godine ponudili su mi, jer sam u to vreme ozbiljnije svirao u gradu, da sviram i odlučio sam da se bavim muzikom.
Pao iz srpskog
Morao sam da završim ekonomiju. Brat je bio vukovac, ja nisam, on je uvek bio aktivni sportista i elitni đak, fakultet je završio s prosekom preko devet. A ja sam bio mali vagabund, neko ko se stalno nešto buni, bio sam "propalitet kuće" nakon što sam dobio gitaru.
Kad sam krenuo u gimnaziju, više nisam bio odličan, bio sam dobar i vrlo dobar, čak sam jedne godine pao na popravni! Kad je tata došao s terena hteo je da umre, bio je u šoku! I pazi ovo: pao sam iz srpskog, a danas sam zvanično književnik.
Ja sam bio nekako osobenjak, puno sam čitao, ali pogrešne stvari očigledno, u to vreme sam se družio s ljudima koji su mi davali da čitam knjige koje nisu u školskoj lektiri i tako sam preskakao ono obavezno i...
Skadarlija
To je bilo vreme poezije. Za one koji ne znaju, Skadarlija je bila žila kucavica grada, naročito leti. Bilo je puno omladine. Ispred Đurine kuće su bili svako veče Rale Damjanović, Vice Dardić... oni su recitovali poeziju i mi smo ih slušali. Svi u gimnaziji smo bili opsednuti razmenjivanjem pesama i na kraju, kad me je ispitivao profa, ja ga gledam onako belo, pita me jesi čitao to, nisam, a to, nisam, e sad ću iz inata da te oborim. Ali nisam ja ni polagao popravni, odmah me je pustio. Nego, hteo je pedagoški da me motiviše. On je ukapirao da sam ja dosta načitan, čak i više od vršnjaka, ali nisam imao disciplinu. Mislim da mi nije dao da budem vuk samotnjak u školi, nego da se ukalupim.
Autostoper
Bio sam nestašan kao dete, pa i kasnije malo. Mi smo imali slobodu o kojoj klinci danas mogu samo da maštaju. Ja sam išao autostopom do mora, još kao momak. Spavaš na plaži, na drvetu, i niko ne razmišlja šta će da bude, da l' će da bude. Tad nije bilo telefona, jednostavno ideš, kreneš. To je bilo kao "Survajver", al' stvarno. Ideš, snalaziš se. Dogovorimo se: krećemo sutra, prekosutra, videćemo se tamo i tamo. Podelimo se u grupe po dvojica i idemo. Imali smo tačke gde smo se nalazili, krenemo ka jugu do Budve ili Bara, tamo nam je bilo zbirno mesto.
Onda idemo u Dubrovnik, Makarska i na kraju se nađemo na Hvaru u kampu Stari grad. Tamo sam i zavoleo Bosance, oni su bili totalno otkačeni likovi. Razapneš šatore uveče, ujutru se probudiš i vidiš još šatora, onda vadiš gitaru i sviruckaš malo i družite se kao da se znate sto godina. Pare? Odakle nam pare?! Pa, snalazili smo se. Jeli smo hleb, paštetu i jogurt, ne treba ti za to mnogo para.
Na kraju, kad sabereš, vidiš da je tad život bio ispunjeniji nego sad kad imaš mogućnost da uđeš u hotele sa pet zvezdica. Vidiš lepu devojku i ceo dan si ispunjen željom kako da joj priđeš, nemaš druge probleme u životu.
Kao i svi mladi, imao sam devojke, naravno, ali to je sve sad zamagljeno, i ne pamtim. Pa ja sam već četrdeset godina u braku, pitanje je da li su te devojke i žive još uvek, gde su...
Moja porodica
Meni je otac umro jako mlad, 1982. ubio ga je taj nomadski, terenski život. Imao je visok pritisak, šlog, i...
Ja sam se vrlo brzo odselio da živim sa ženom. I prolazile su godine... Mlađi sin danas svira s Legendama, već deset godina, on je sjajan klavijaturista. Stariji sin Andreja radi u državnoj službi, on svira gitaru za sebe, ali ne bavi se muzikom.
Kakvi smo bili kao porodica? Pa, živeli smo tako što je moja žena morala da trpi. Više puta sam joj rekao, malo u šali, malo u zbilji, kad dođe do neke frke, a ja joj kažem: "Znala si za koga si se udala, znala si da sam svirač." Kao ono u onoj Balaševićevoj: Naposletku, ti si uvek znala...
Uklapao sam život muzičara s televizijom i tolerisali su me mnogo, pogotovo kad sam dostigao veliku popularnost, šefovi su me podržavali, bitno im je bilo da sve funkcioniše kako treba.
Legende
Devedesetih sam ušao u Politiku, pa sam 2003. prešao na RTS i bio sam tamo do pre neku godinu. To je što se tiče televizije. A kao muzičar sam doživotno aktivan.
I čudno je malo sve to, ja sam sebe video u to vreme, dok sam bio mlad, kao neku rok zvezdu, facu, i tad sam i bio tu negde pri vrhu. Znali su me svi i poštovali su me muzičari, ali za široke mase sam bio prilično nepoznat. Pričam ti o rokenrolu. A ostvario sam se u nekoj drugoj muzici.
Posle razilaska s Ribljom čorbom rekao sam da nemam šta da tražim u roku. Ali nekako u to vreme pojavila se pesma koja mi se skrenula pažnju "Stani malo, kafanski sviraču". To je Bora napisao, a ja nisam ni znao da je to on. I sretnem Lazu Marina, koji je od prvog dana bio sa mnom u Legendama, i onda kroz priču nas dvojica dođemo na ideju da treba da radimo nešto. Malo zbog socijalizacije, da se družimo s ljudima, a i imaš i malu bebu u kući, treba da zaradiš nešto.
I kažem mu u startu da bih radio nešto u fazonu kafanskog svirača. U rokenrolu nema para, a narodnjake nikad nisam slušao i nisam ih voleo. I hajde da se nađemo na sredini, na bazi starogradske muzike, a da opet bude moderno. To pričamo Bori i on se oduševi idejom, pravićemo, kaže, najbolji kafanski bend u Jugi. Radio je s nama prvu ploču, nastupao je s nama. I kažem ja Lazi: "Okej, hajde to da sviramo, ali ja ne znam nikog ko svira harmoniku, znam rokere iz cele Juge, ali ne znam narodnjake." "Tvoj zadatak je", kažem mu, "da nađeš bend iz Krsmanca" - pošto je on iz Krsmanca - "da budu dobri svirači, a moj je deo da se borim za ploče."
Osamdeset osme snimimo prvu ploču za PGP. Skupljali smo se šest meseci, mnogi su odlazili ili nisu verovali, i kad smo se skupili, rekao sam: "Ljudi, idemo da radimo ploču!"
Na kraju smo se iskristalisali, bilo nas je šestorica u to vreme i svi smo pevali uglas. To je bilo zamišljeno kao jedna parodična priča na nadolazeći turbo-folk, kao zezanje. Prva pesma koju smo snimili bila je: "Gledao sam tvoju sliku i vežbao harmoniku, da odem do Sokobanje, pa na znanje i imanje, da razjapim vilicu i pevam ćirilicu!" A refren je bio: "Zašto si me ostavila, baš se nisi proslavila, tebi je sad lako, a meni onako!" Te neke vesele pesme smo radili, da se igramo s tim narodnim zvukom, malo satirično.
E, kad smo snimili ploču, onda smo dobili i bolja mesta da sviramo, kao što je bio "Galeb" ili hotel "Jugoslavija" ili u Skadarliji.
Ministar Pitić
Dolaze devedesete, apetiti rastu... Čovek je takav, daš mu prst, a on grabi celu ruku! I rekoh, ajmo, ljudi, malo ozbiljnije da krenemo. Tad se potrefi da je Bora radio sa Čorbom novu ploču i kaže mi: "Kume, sačekaj me neki mesec da uradim, pa ću onda i tebi." Ali imao sam i ja neku pesmu koju sam počeo, pesma "Ne veruj" je bila prva pesma koju sam napisao. I "Zbog tebe". To je bila inicijalna kapisla za Legende. Bori sam zahvalan do kraja života za sve, mogli smo da se rasturimo.
I insistirao sam, poučen iskustvom iz rok muzike, da imamo pevača, dosta je bilo da pevamo svi zajedno. Tu tenorsku ulogu u šestoglasju je imao Goran Pitić Pita, potonji naš ministar. Kad sam krenuo da radimo još ozbiljnije, on se povukao. Rekao je: "Volim ja da pevam s vama, ali hoću da se školujem, imam neke planove u životu."
Legende srpske kulture
Onda se pojavio Ivan Goličanin, njega je našao Dule, tadašnji harmonikaš, pevao je na drugoj ploči. On je otišao '95, kad smo napunili prvi Sava centar i kad su krenule turneje. Pokušao je da napravi nešto solo i onda se vratio posle godinu i po i ostao do pre tri godine i sad opet hoće da pravi nešto svoje. Mi smo specifični po tome da smo od prvog dana imali tu sreću da smo uz nas imali prave legende naše kulture koji su nas podržavali. Na prvoj ploči je to bio glumac Marko Nikolić. Došao je da peva s nama i mi smo naš prvi veliki nastup imali u Domu sindikata na Beogradskom proleću, gde smo pobedili. Marko Nikolić i Bora su pevali tad. Znao sam da ćemo pobediti, jer su na binu s nama izašli Bora i Marko, tada na vrhuncu popularnosti, Giga Moravac, cela sala je ustala!
Pa smo onda imali turneju s Milenom Dravić, koja nam je bila gost u prvom Sava centru. Pa nam je Ljubiša Samardžić bio gost.
Mnogi ne znaju da smo mi svirali u originalu pesmu "Moji su drugovi" sa Bajagom za film. Ma, puno je velikih i priznatih bilo... Mi smo bili prvi koji su uveli masovke na koncertima. Imali smo po dvesta ljudi na sceni! Uđu i hor i orkestar, pa folklori... Onda i nije bilo čudno da smo imali po nekoliko dana pune koncerte.
Merima Njegomir
Merima i ja smo se poznavali mnogo dugo. Ona je uvek imala neke simpatije prema Legendama. Stalno mi je govorila: "Mogao bi meni da napišeš neku pesmu u tom vašem fazonu, volim da pevam taj stil muzike." Govorio sam joj da ja radim muške pesme, ne mogu da uđem u ženski mozak i da razmišljam tako.
I onda se desila ta situacija, kad je Ivan otišao pre tri godine, ona me je zvala i preporučila mi je Nikolu Zekića. Merima je došla na ideju da ponovo otvori školu radijskih pevača, koja je ranije postojala i bilo je baš teško da se prođe audicija, Ivan je bio u toj školi. Ona mi je preporučila Nikolu, kao njenog polaznika, lep je, zgodan, kulturan, misli da bi nam dobro došao i, što je bitno, voli da peva iz duše. Onda smo se baš zbližili, stalno me je zvala telefonom. Onda je u jednoj emisiji u kojoj smo gostovali Zekić i ja on izgovorio rečenicu: "Merima je moja muzička majka." I ja kažem, e, super, sad ćemo da radimo pesmu, na konto starih sevdalinki, odnos majke i sina. Ja sam napravio taj duet i onda se otvorila priča pa sam napisao još pesama za nju. Žao mi je što nije stigla da otpeva, čula je i svidele su joj se. Mi smo duet snimili i radićemo spot da bismo izbacili pesmu na jesen. Međutim, sasvim slučajno smo, krajem jula, kad je Merima snimala onu emisiju na RTS "Najlepših 60 pesama" hteli čisto da snimimo tu pesmu da imamo u arhivi. Čuvaćemo je u bunkeru dok se spot ne uradi. Ispostavilo se da je ona otišla posle mesec i po dana... Sreća pa je taj snimak ostao, ima ga sad na Jutjubu. Ja sam u jednoj pesmi rekao "kad se i konac kida, ostaje čvor zauvek, kad pucaju prijateljstva, ostaju te neke uspomene". Tako je i s njom ta pesma ostala, kao taj neki čvor. Sećanje.
Ivan Milinković
Sa Ivanom se nikad nismo svađali. Mi smo grupa koja za 30 godina nije imala skandal i sad pevač odlazi i to je za neke bilo - ha, sad će neki skandal! Neće. Mi se nikad nismo svađali, on je samo jedan dan došao i rekao: "Ljudi, ja hoću da pravim solo karijeru, sviram solo ploču, a videćemo da li možemo da se uskladimo i da nastavimo svoje obaveze." Rekao sam da to ne dolazi u obzir, iz prostog razloga što se stvara pometnja. Publika po tebi najviše zna Legende. Tebi će Legende biti u drugom planu, jer ako te pozovu da nastupaš samostalno, ti ne možeš i sa Legendama to veče da nastupaš i mi onda trpimo. Dolaziće do sudara interesa.
Imao sam ideju da grupa traje još neke dve-tri godine, da mi zaokružimo 35 godina, da snimimo još jedan CD u međuvremenu i da kažemo stop, mi smo već matori za kombi i turneje. Onda neka radi ko šta hoće, ja ću da pišem pesme, ti sviraj gitaru, ovaj će da peva. Ja sam mislio kao Bijelo dugme, na svake dve-tri godine, otvori se prilika da odsviramo neki koncert. Uglavnom, Ivan je rekao da će ići. Rekao sam: "Okej, ali nemoj da pevaš ove pesme, barem za početak." Fer-plej, da mu damo neke dve-tri godine da se malo osamostali, a posle neka peva šta hoće. Ako si odlučio da odeš i imaš nove pesme, onda dobro. Počeli su da prozivaju po novinama - ovaj mu zabranio da peva. Nikako! Ja sam imao moždani udar i dva infarkta, zašto meni to treba. Imam dovoljno problema i kod kuće. Mi nismo Bijelo dugme ili Rolingstonsi da je velika lova u pitanju, pa da se koljemo. Mi smo bili poznati po tome da uz nas nikad nisu išle velike pare. Mi lepo živimo, pristojno, ja vozim dobar auto, i moj sin, i putujemo, imamo stan. Živim život malo bolji od prosečnog čoveka, nemam bazene, avione, vikendice. Sve je to skroz ljudski. Hteo sam da to bude malo drugačije, ali tako je ispalo.
Majka
A evo kako je ispalo to s mojom majkom... Ona je otišla u manastir pre 30 godina, zamonašio ju je pokojni patrijarh Pavle. Život je čudo, on pravi krugove. Ovako ide taj neki krug u mom slučaju: moj deda je bio oficir u Beogradu, pre Drugog rata, i uvek je bio uz crkvu, i posle rata se posvetio crkvi. On je često dolazio u manastir Rakovica i majku je dovodio kao dete i majka je još kao mala osetila neku neverovatnu energiju i rekla mu je jednom, kad je bila jako mala, da će jednog dana ostati tamo.
Kad je otac umro, brat i ja se oženili, ona je počela da ide u manastir Rakovica, prvo samo na vikend. Upoznala je monahinje i patrijarha i bila je jaka vezana za njih... I samo je jedan dan došla, ima 27 godina otad, možda i više, i kaže: "Sine, došla sam po blagoslov, sutra idem u manastir." Ja onako zbunjen, kako, zašto... Kaže: "Dala sam reč patrijarhu Pavlu, on će me lično zamonašiti, vas sam služila, imate, hvala bogu, porodice, izvela sam vas na put, sad hoću da služim Bogu, to jako privlači, daje mi duševni mir."
Ona je bila bolesna u to vreme i mi smo se bojali za njeno zdravlje. I šta se onda dešava? Dešava se to da ona danas sa 91 godinom šeta! A pet puta su je otpisivali i zvali me iz manastira i govorili mi da je gotova. Odvedemo je kod lekara i posle tri dana krste se i kažu kako to nisu videli u životu! Monaško ime joj je mati Angelina.
Nikad se ne zna
I onda dolazimo do glupe situacije da su mene neki prozivali, u fazonu, kako me nije sramota, oterao sam majku u manastir! Ljudi ne kapiraju. Misle da tamo dolaze prognani, nesrećni... Tamo ima i mladih ljudi, devojaka koje se školuju i postanu monahinje. Jednostavno osetiš potrebu i uradiš to. To je slučaj s mojom majkom.
Ja sam vernik, nisam fanatik, ali sam vernik, tako sam vaspitan od malih nogu. Moj deda je od kuće napravio manje-više crkvu, njemu su svi zidovi bili u ikonama, jednostavno je bio takav. Grupa Legende je dobrotvor raznih crkava, i Hrama Svetog Save, jednostavno smo takvi.
Da li ću se ja zamonašiti? Pa to se nikad ne zna.
Vaspitavan sam tako da nikad nikome ne uradim nešto loše. Svi smo mi grešni. Verovatno sam u životu nekog povredio, ali nikad nisam to planirao. Andreju i Marka sam vaspitavao da budu pošteni i časni, makar na svoju štetu, jer se sve to vrati. Sve što kažeš i što radiš, veži konac za nebo, razmišljaj o posledicama, jer se sve vraća.
Ispunio sam svoje želje
Tri stvari sam ispunio u životu, tri koje sam želeo. Sve tri mi je Bog dao da ispunim. Kad sam bio klinac, maštao sam da budem popularan muzičar, tu sam već delimično ostvaren, znaju me novine, meni dovoljno toliko.
Druga stvar je bila da radim na televiziji. I to mi se ostvarilo. I da putujem.
Sve te želje su mi se ostvarile. Naravno, osnovne želje su mi dobro zdravlje, porodice i mene, ali ove su mi bile specifične.
Nemam razloga da ne budem srećan, zaista sam srećan. Jedan dečko koji je svojevremeno pao na popravni iz srpskog objavio je knjige, ima dosta albuma, pisao je pesme...
Kurir.rs, Zabeležili Ljubomir Radanov i Andrijana Stojanović
Bonus video: