Tri dana od početka NATO agresije na našu zemlju srpska vojska zabeležila je istorijski uspeh obaranjem američkog aviona F-117a, a penzionisani pukovnik PVO Zoltan Dani, čiji je tim za to zaslužan, otkriva za Kurir nedaće vojske u to vreme i cake kojima su se služili da zavaraju neprijatelja
Penzionisani pukovnik protivvazdušne odbrane Zoltan Dani (65) ušao je u istoriju obaranjem "nevidljivog" američkog aviona F-117a "noćni jastreb" 27. marta 1999. godine, samo tri dana od početka NATO agresije na našu zemlju.
Dani je tada bio komandant 3. diviziona 250. raketne PVO brigade.
Za Kurir je govorio o za njega tada najtežim trenucima i najvećim olakšanjima, sudbonosnoj noći koja ga je vinula među heroje, ali i manevrima kojima su se služili da prevare neprijatelja.
Istorijska noć
Kaže da iznenađenja za jedinicu nije bilo jer su uvek bili spremni na sve situacije, opisavši tu, za njega istorijsku noć.
- Bili smo na vatrenom položaju blizu sela Šimanovci. Stanica za vođenje raketa je bila ispravna, a uvežbana borbena posluga na svojim mestima. Oko 20.30 smo dobili naređenje od pretpostavljene komande da pređemo u najviši stepen borbene gotovosti. Na vreme smo uočili cilj koji se približavao našoj zoni uništenja. Kad smo dobili odobrenje za dejstvovanje, pustili smo ga da uđe u zonu. Na potrebnoj daljini smo lansirali dve rakete sistema "S-125M neva". One su, zahvaljujući odličnim operatorima ručnog praćenja i odličnom oficiru za vođenje, cilj oborile u 20.42, nakon čega smo se premestili na sledeći položaj. Tad nismo znali koji tip aviona smo oborili, saznali smo na narednom položaju - ispričao je Dani, koji je, kada su mu javili da je oboren F-117, odahnuo i izgovorio čuveno: "Uf, bingo!" On je istakao da uspeh u obaranju američkog stelt aviona ne pripada samo njemu već celokupnom timu, koji je bio savršeno uigran, i da im je po saznanju šta su oborili odmah čestitao.
Strah, pa olakšanje
Jedan od najtežih trenutaka, kako kaže Dani za Kurir, bio je 24. marta, kada su morali da napuste osnovni položaj blizu sela Jakovo. Tamo su ostavili makete, lažna sredstva i pet vojnika da o položaju vode računa. Otišli su u Šimanovce, a onda su kod Jakova počele da padaju bombe.
- Izdaleka sam gledao kako padaju bombe. Znao sam da smo tamo ostavili pet vojnika. Razradili smo plan i hitno otišli tamo. Nismo znali šta ćemo zateći. Oni su bili u betonskom skloništu koje se otvara samo iznutra. Isprva su se plašili da nam otvore, a sreća je bila obostrana i neizmerna kad smo videli da su živi i zdravi. Taj osećaj kad sam ih ugledao pamtiću dok sam živ - rekao je Dani i dodao da tokom 78 dana bombardovanja u njihovoj jedinici niko nije stradao, iako su prešli više od 100.000 kilometara u noćnim uslovima.
Lažnjaci
Da se naša vojska tada služila cakama, potvrdio nam je sam Dani.
- Nismo baš kao neke vojske imali makete tenkova, ali smo imali druge makete. Primera radi, imali smo lažne lansirne rampe i radar, i tako slična sredstva koja su zapravo bila makete. Kada smo hteli da aktiviramo neke lažne položaje, pozajmljivali smo od ljudi mikrotalasne pećnice da namamimo neprijatelje. Naime, one imaju slične frekvencije kao radar jer slično zrače i mogle su da prevare neprijatelja. Naravno, te mikrotalasne smo od ljudi uzimali na revers i posle ljudima vraćali novac - kaže Dani i objašnjava zašto im je to bilo bitno.
Otežani uslovi
Heroj koji je ušao u istoriju obaranjem nevidljivog aviona kaže da u to vreme nije bilo nimalo lako dejstvovati, i otkriva da li je nešto tada moglo bolje da se uradi.
- Imali smo tada situaciju otežanu sankcijama i dosta nedostataka rezervnih delova, kao i sa isteklim resursima. Neka raketna sredstva smo sami vraćali u upotrebu. Da smo imali više sredstava, možda bi bilo bolje. To što smo imali, time smo raspolagali. Naši ljudi su odradili maksimalno svoje obaveze i zadatke, mnogi su odlikovani jer je tim funkcionisao.
Vojnički moral
Pukovnik Dani ističe da je u danima bombardovanja, pored svih nedaća s kojima su se borili, trebalo održati moral i među vojnicima. - Vojni rok je tada bio obavezan, a vojnici su uglavnom imali od 18 do 27 godina. Neki su bili rezervni sastav, ali i dobrovoljci, koji su se odazvali u maksimalnom broju. Naučili smo ih obaveze u izvršavanju borbenih radnji na našim sredstvima. To se uvežbavalo do automatizma. Dobijali su ocene, ako se ne uradi dobro, ponavlja se, pravili smo takmičenja. Tu se stvorilo zajedništvo, jer pre svega na raketnim sredstvima mora uigrano da se radi. Timski rad je tu ključan, moraju raditi svi kao jedno. Ti momci znali su gde su i zbog čega, ali smo im često govorili šta je patriotizam. Svi mi dali smo svečanu obavezu da branimo ljude i domovinu, ne žaleći svoj život. Sreća je bila što smo "nevidljivi" oborili na samom početku bombardovanja, jer im je to podiglo elan. Više im ništa nije bilo teško - kaže Dani i dodaje da su tada malo spavali, mnogo radili, ali da se nikad niko ni na šta nije požalio.
Suzana Trajković