Miodrag Petrović Čkalja je voleo da zasmejava ljude još od ranog detinjstva. Uz Miju Aleksića, verovatno najbolji komičar na ovim prostorima.
Paja i Jare, Kamiondžije, Servisna stanica, Ljubav na seoski način, Vruć vetar, Put oko sveta su samo neka od ostvarenja u kojima je igrao i izazivao kod ljudi jednu od lepših emocija - smeh.
Miodrag Petrović rođen je na Svetski dan šale, 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je u dramskoj sekciji i počeo da se bavi glumom.
Fotografija na kojoj su velikani našeg glumišta, Miodrag Petrović Čkalja i Radmila Savićević, nastala je 1943. godine, a u pitanju je predstava Đido.
Nakon Drugog svetskog rata upisuje Veterinarski fakultet, ali nastavlja da amaterski glumi u KUD "Ivo Lola Ribar". Ubrzo postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji "Veselo veče".
U prvoj seriji TV Beograd - "Servisna stanica" tumačio je jednu od glavnih uloga, kuvara Jordana. Prvi put se pojavio na filmu pre 60 godina. U pitanju je bila sporedna rola u "Jezeru" Radivoja Lole Đukića. Ostalo je istorija.
Još kao dete dobio je nadimak po kome ga je publika upamtila. Naime, jednom prilikom je išao na pecanje sa drugovima iz škole i tražio je da mu dodaju štap. Tačnije - čaklju. Ipak, umesto te reči, Miodrag Petrović je izgovorio Čkalja. Prema Čkaljinom ličnom svedočenju, njegov prijatelj, izvesni Jeftić, počeo je tako da ga zove, a ostala deca u društvu su veoma brzo prihvatila nadimak jer je Miodrag "bio mršav i osušen poput grane". Jeftić nije ni slutio da je smislio omiljeni nadimak svih budućih generacija na prostoru bivše Jugoslavije.
U javnosti se često pričalo kako se Čkalja i Pavle Vuisić nisu voleli, da se nisu slagali pa čak ide dotle da se šuška kako nisu ni govorili.
"Voleli su da se čuju, vodili ozbiljne razgovore, nikakva mržnja nije postojala. Ćale je rekao - neka se dva glumca mrze, ali da naprave tako nešto dobro i biće super. Deda jeste imao svoje žute minute, crne dane. Sedi sam, ima svoje vreme, ali to svakome treba, ponekad", rekla je Jovana Petrović u intervjuu za Kruševac Press.
Neretko se u medijima pisalo da je Čkalja umro tužan, u bedi, usamljen...
"Tačno je da ga niko nije ispratio kada je otišao u penziju. Samo čuvar koji je rekao - želim vam sve najbolje. Zakleo se da neće nikad da kroči u BDP gde je proveo radni vek. Toliko je to teško njemu padalo da nije mogao da gleda moju premijeru u istom pozorištu. Tužan? Zamisli pored mene da bude tužan! Lupetaju gluposti! Bila je 1998. godina. Nije moglo ništa da se kaže protiv Slobe, bilo koga, diktatura. Javi se žena iz nekih novina da dođe. Ja kažem dedi da da podršku opoziciji:
"Napiši da, eto, jedva krpiš kraj sa krajem, jedeš kosti, malo gricneš iz kontejnera, kažem mu."
Kao da ispadne fora. Istina je da to nije bio on, nego je progovorio u ime hiljade, miliona penzionera, umetnika. Deda je, hvala Bogu, imao nas, imao penziju, baba imala penziju, ali hteo je da podbode još malo vlast Miloševićevu. Sada oni vade taj intervju, krpe ga. Naš narod je bukvalista! Ja mislim skapiraće, znaju dedu kakav je šaljivdžija, ali…", otkrila je Jovana Petrović.
Umro je u svojoj 80. godini života u Beogradu, 20. oktobra 2003. godine, a nije želeo da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, već među običnim svetom i u krugu svoje porodice.
Čkalji u čast u Beogradu je postavljena spomen-ploča kao i u Balšićevoj ulici u Kruševcu u kojoj je odrastao.
Čkalja je jedan od bronjih Čarapana koji su obeležili kulturnu scenu bivše i sadašnje zemlje, a rodni grad im se odužio na razne načine, a jedna od njih su i biste na Trgu glumaca u Kruševcu, u blizini pozorišta.