Danas je prvi dan postizbornosti, danas će se uveliko znati kome je majka isplela crnu izbornu vunu, kome su dopali izborni opanci, kome pak obojci i da li su svi koji su pre glasanja dobili levi, nakon što su telefonskim snimkom dokazali ispravnost glasanja, dobili i (figurativni) desni opanak.
Pre nego što ispričam zanimljivu priču o ulozi desnog opanka u razvoju srpske demokratije - a pošto naša današnja kolumna izlazi posle izborne tišine - još uvek (bajagi) ne znajući još ko će osvojiti prezidencijalni tron, pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću izjavljujem da je moja neznatnost nakon uvida u poslove, dane, smatranja i pseudoideologije (bolje reći pseudoligije) prezidencijalnih kandidata - izuzimam Biljanu Stojković - došla do zaključka da će Visoki Vučić biti najbolje rešenje. Naravno - ukoliko pobedi. (Smeh vrabaca iz offa).
„Najbolje“, međutim, u smislu na koji je mislio Lajbnic kad je rekao da je „ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova“ i time se grdno zamerio „humanističkoj inteligenciji“ koja se zgražavala i ibretila - „ovo mu ruglo najbolje“, itd., - ne uspevajući u tupoumnosti da pojmi da je Lajbnic u stvari hteo da kaže da je ovaj svet najbolji s obzirom na to kakav bi mogao biti. Pozivajući se na Lajbnicov autoritet, pisač hoće da kaže da ovaj svet - a pogotovo ova i ovakva Srbija - ne mogu biti bolji, ali mogu biti mnogo gori.
Činjenica da je Srbija ovakva - i da bolja ne može biti (ali može biti gora) - mnogo duguje tradicionalnom seljačkom makijavelizmu, tj. hitrini na zlo, brzini na grabež, sklonosti prečicama, lakim rešenjima i muljavinama. Evo, recimo, istorija izvoza famoznog srpskog brenda - pekmeza - beleži da je u onovremenoj Britaniji potražnja za srpskim pekmezom bila ogromna i da su u Englesku izvezene silne čabrice pekmeza sve dok uvoznik nije otkrio da izvoznik u čabrice ubacuje po kamen težak između dva i četiri kilograma. Drevni izvoznik je kontao da će tako za manje pekmeza dobiti iste pare, ali je dobio qwzr u dupe. I ne samo on. Svi potonji srpski izvoznici su izašli na zao glas.
Istorija višestranačkih izbora na drugoj strani beleži podatak da je na drevnim izborima važilo sledeće pravilo: uobičajilo se smatrati da su ga primenjivali drevni radikali, ali istorijski podaci govore da su mu pribegavale i druge stranke.
Ovako je to bilo. Pri kraju drevnih predizbornih kampanja stranački aktivisti bi zašli po selima s tovarima opanaka i viđenijim domaćinima davali po levi uz napomenu da će desni dobiti kad dokažu da su glasali za „nas“. Za koga to „nas“? Za svakog „nas“ (jebo ja nas) ko je davao opanak. Šta da vam kažem: i vuk sit i narod obuven. Zlatno doba srpske demokratije. Šta drugo reći.
E sad, kako su u vreme kad nije bilo mobilnih telefona glasači dokazivali da su zaista glasali za opankodarodavčevu stranku, a ne za neku drugu, to ne znam. Pretpostavljam da su im darodavci verovali na reč. (Urnebesan smeh vrabaca iz offa).