Tokom svoje političke karijere uništio je sve čega se dohvatio i svakoga ko se našao u njegovoj blizini. Ostaće u istoriji zabeležen kao čovek koji nije bio veran nijednoj stranci, ni prijateljima ni partnerima, nijednoj ideološkoj opciji, ni Srbiji, ni Americi, ni Rusiji, ni EU, ni crkvi, pa čak ni svojoj porodici...
Iako se uvek javno predstavljao kao veliki ujedinitelj „zdravih političkih snaga“, u slučaju Dragana Ðilasa sve se uvek završavalo na isti način - zabijanjem noža u leđa onima koji su mu poverovali i stali uz njega. Tokom svoje političke karijere Dragan Ðilas je uništio sve čega se dohvatio i svakoga ko se našao u njegovoj blizini. Ostaće u istoriji zabeležen kao čovek koji nije bio veran nijednoj stranci, ni prijateljima, ni partnerima, nijednoj ideološkoj opciji, ni Srbiji, ni Americi, ni Rusiji, ni Evropskoj uniji, ni crkvi, pa čak ni svojoj porodici... Veran je bio samo sebi, svojim nerealnim ambicijama i finansijskim interesima.
Lični interesi i novac kao jedina ideologija
Svoj politički put Dragan Ðilas započeo je još tokom studentskih dana, da bi ipak veoma brzo shvatio da ga biznis ipak više zanima. Ipak, naknadno je shvatio da za njega nema uspešnijeg biznisa od politike, zbog čega se 2004. vraća na političku scenu i tada započinje njegov finansijski uspon.
Nakon izbora Borisa Tadića za predsednika Srbije u maju 2004. godine, Ðilas je bio imenovan za direktora Narodne kancelarije predsednika. To je za njega predstavljao ulazak u visoku politiku, u kojoj je od samog početka sledio samo svoje lične interese. Tako je poziciju u Narodnoj kancelariji iskoristio da se poveže s velikim stranim firmama koje posluju u Srbiji koje su redom postajale klijenti njegove marketinške agencije. Od tog trenutka poslovanje njegovih firmi raslo je brže od velikih svetskih tehnoloških giganata poput Gugl i Fejsbuk.
Iako je i poziciju direktora Narodne kancelarije, a kasnije i pozicije ministra za nacionalni investicioni plan i gradonačelnika Beograda dobio, pre svega, zahvaljujući Borisu Tadiću, Ðilasu to nije smetalo da prikriveno radi protiv svog političkog mentora. U vreme dok su još zajedno bili na vlasti, preko medija koje je držao pod kontrolom Ðilas je redovno napadao svog šefa, rušeći tako njegovu političku poziciju. To je na kraju i doprinelo Tadićevom izbornom porazu 2012. godine, nakon čega Ðilas kreće u završni obračun s čovekom koji ga je politički stvorio. Zahvaljujući novcu i lažnim obećanjima o budućoj koaliciji sa SNS, Ðilas je preuzeo Demokratsku stranku od Tadića, koga je poslao u političku penziju, iz koje mu ni danas ne dozvoljava da se ponovo aktivira.
Iz vremena dok su zajedno bili na vlasti datira i sukob Ðilasa s Vukom Jeremićem, s kojim je kasnije, u više navrata, ipak morao da bude u različitim koalicijama. U svim tim slučajevima Jeremić je izvlačio deblji kraj i trpeo političku štetu. Sukob koji je među njima tinjao u vreme dok je Tadić bio predsednik DS kulminirao je nakon Ðilasovog preuzimanja stranke, kada je doneo odluku o izbacivanju Jeremića iz stranke.
Jeremić je tada svog bivšeg partijskog saradnika nazvao diktatorom i najvećim zlom u Srbiji. Pa ipak, to što je Jeremića svojevremeno izbacio iz stranke, Ðilasu nije smetalo da u jesen 2018. godine s njim napravi opozicioni Savez za Srbiju, koji je neslavno završio svoju misiju nakon neuspelog bojkota izbora u junu 2020.
Nakon što su neko vreme obitavali i funkcionisali na paralelnim kolosecima, Ðilas i Jeremić ponovo su se spojili pre nedavnih izbora, ali i to se dogodilo na, po Jeremića, krajnje ponižavajući način. Uprkos prethodnim koalicionim sporazumima i pravilima o kojima su se međusobno dogovarali, Ðilas je na svoju ruku za predsedničkog kandidata proglasio Zdravka Ponoša, zvanično člana Narodne stranke, ali koji već tada nije bio po volji rukovodstva te stranke s Jeremićem na čelu. Posle nekoliko dana medijske hajke protiv Jeremića i njegovih saradnika, koju su sproveli mediji pod kontrolom Dragana Šolaka, „narodnjaci“ su dovedeni u krajnje ponižavajuću situaciju da prihvate šamar svog koalicionog partnera kako bi očuvali opoziciono jedinstvo i izbegli da budu optuženi za njegovo narušavanje.
Pa ipak, iako su disciplinske mere dovele do toga da Jeremić savije kičmu do mazohističkih razmera, odmah po završenim izborima Ponoš je svoju dojučerašnju stranku mejlom obavestio o napuštanju.
Saveznici za jednokratnu upotrebu
Da u slučaju Ðilasovih obračuna s dojučerašnjim partijskim saborcima nije bilo slučajnosti i sticaja okolnosti, svedoči i to kako su u saradnji s njim prolazili i politički partneri koji su dolazili iz drugih opcija i nisu mu predstavljali tu vrstu konkurencije. To se može ilustrovati slučajevima Boška Obradovića, Saše Jankovića i Sergeja Trifunovića, koji su, svi odreda, u nekom trenutku bili u savezu sa Ðilasom, da bi nakon toga doživeli istovetnu sudbinu - bili odbačeni i medijski satanizovani.
Posebno ilustrativan, ali i poučan u tom smislu, jeste slučaj Boška Obradovića, koji je, uprkos suštinski ideološkim razlikama, ušao u savez sa Ðilasom kako bi ostvarili bar neke zajedničke ciljeve.
U tom savezu, koji se zasnivao na protestima i uličnoj akciji, Obradović je Ðilasu bio neophodan kao organizator uličnih akcija i čovek za obavljanje prljavih poslova. Radeći ono što Ðilas ili nije bio sposoban sam da uradi ili pak nije hteo da prlja ruke, Obradović je organizovao upad u zgradu RTS, potom napad na novinarke Pinka ispred zgrade te televizije, kao i akciju opsade zgrade Predsedništva Srbije. Nakon svih tih akcija, koje su u političkom smislu bile potpuni promašaj ali su Obradovića u opozicionim krugovima pozicionirale kao čoveka koji je sposobniji od Ðilasa da izvede akcije na ulici, lider SSP i vlasnik „Multikoma“ jedva je dočekao priliku da razbije Savez za Srbiju i Obradovića pošalje u medijsku ilegalu, što je lidera Dveri vratilo na početne pozicije.
Ništa bolje od Obradovića nisu prošli ni Saša Janković, koji je u međuvremenu nestao iz politike, ali ni njegov naslednik na čelu PSG Sergej Trifunović, koji je, nakon što se oglušio o Ðilasov poziv na bojkot izbora, veoma brzo ostao bez podrške Šolakovih medija i čelne pozicije u svojoj stranci.
U svim pobrojanim slučajevima jedna nit je zajednička. To su Dragan Ðilas i njegovi finansijski interesi. Sve ostalo je promenljivo i potrošno. Kao i svi ovi opozicionari, od kojih niko nije ni imao priliku da priđe Aleksandru Vučiću jer su prethodno morali da prođu „toplog zeca“ kod Dragana Ðilasa.
Redakcija Kurira
Bonus video: