Iz nejasnih razloga - najčešćih razloga u Srbiji - selo Nedeljice se relativno nedavno etabliralo kao nekakav „simbol otpora“, kao nekakva ekološka Gernika. Onda su došli izbori i - cap - rezultati su pokazali da je SNS našao način da savlada otpor i da dobije „više nego ubedljivu većinu“ (56%) glasova.
„Žitelji Nedeljica su“ - izveštava Danas - „tužni zbog optužbi“, kažu (ko biva) „da su rezultati isti kao u ostatku Srbije.“ Ostavimo mi po strani neprijatno pitanje zašto žitelji Nedeljica nisu glasali tako da posle izbora ne budu tužni, Nedeljice ionako nisu tema naše današnje kolumne.
Naša današnja tema je obnavljanje (nesavladanog) gradiva iz predmeta poznavanje seljačke prirode i društva. Setimo se kako se Vuk Drašković uoči nekih izbora devedesetih obreo u kući predsednika (brojnog) mesnog odbora SPO. Kako je predsednik odbora tom zgodom predsednika obavestio o vrtoglavim uspesima mesnog odbora i kako je Vuk rekao - baš dobro, znači da osvajamo većinu u tvom selu - na šta mu je predsednik odbora rekao: A, pa ne. Sad ćemo glasati za Miloševića, a za tebe ćemo glasati kad budeš na vlasti.
„Otpor“ - ma šta to značilo - jedna je od najkontraučinkovitijih opozicionih doktrina iz prostog razloga što ljudi - svud u svetu, ne samo u Nedeljicama - osećaju snažan otpor prema glasanju protiv trenutne vlasti, kakva god da je. Ima više razloga zašto je tome tako. Razlog prvi, najjači: ima vlasti koje ne vole da se protiv njih glasa (imali smo dve takve do 2000) i koje su spremne da sankcionišu nepravilno glasanje. Oće i da udare.
Razlog drugi, univerzalni: na mestima gde vlast još i toleriše glasanje protiv nje, na političku scenu istrčavaju rutina, inercija i strah od nepoznatog. Svaka, naime, vlast, kakva god bila, nekako organizuje preraspodelu brašna i zejtina i uspostavi neka pravila, dočim opozicije (svih boja) obećavaju da će to činiti mnogo bolje, uspešnije i pravednije, ali ajde ti veruj im na reč. Tim pre što reč često bude pogažena. I šta drugo da kažem nego da parafraziram opštenarodnu izreku: bolje opanak na levoj nozi, nego švedski standard na grani.
Moja pak neznatnost ima snažan otpor prema „otporu“. Davnih dana sam dalekovido govorio drugarima iz DOS da se uzdrže od olakog kooptiranja famoznog Otpora u DOS. Ne, ne, nisam bio vidovit, nisam video u kristalnoj kugli u šta će se - čast izuzecima - izmetnuti otporaši, nomen mi je bio omen.
Otpor, ubeđivao sam drevne pajtaše - to je elektrotehnički, ne politički pojam, apstraktnost i nedefinisanost imena - nastavljao sam da ih ubeđujem - za rezultat ima apstraktnu i nedefinisanu politiku. Treba li uopšte reći da sam džaba okrečio i time započeo blistavu karijeru džaba molera. Sad mi nema druge nego da opet džaba krečim.
Pravi opozicioni put (kojim se ređe ide) nije (zaludno) raspirivanje otpora prema vlasti, nego privlačenje naklonosti prema sebi, a to se ne može učiniti praznim pričama i „neokaljanim licima“ nego upornim podastiranjem konkretnih i definisanih politika.