Aleksandar Ninković je više nego zanimljiv sagovornik - Srbin po nacionalnosti, rođeni Beograđanin, bio je oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA), u kojoj je radio na helikopterima u Mostaru, jedno vreme je čak imao i muzički bend... Onda je krajem osamdesetih napustio JNA, a sredinom devedesetih se krstio u Katoličkoj crkvi. U međuvremenu magistrira biblijsku teologiju u Rimu. Danas je sveštenik Beogradske nadbiskupije.
Ninković za Kurir govori o svom životnom putu od vojnog stručnjaka do katoličkog sveštenika, o šansama da vrhovni poglavar Katoličke crkve papa Franja dođe u posetu Beogradu, te o saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC), trenutku u kojem se svet nalazi...
Na početku, kako biste ocenili odnose Katoličke crkve i SPC?
- Uvek ima mesta za poboljšanje odnosa. Poslednjih decenija su oni dobri na svim nivoima, kako na svetskom nivou, tako i u Srbiji. Sarađujemo gde god se može, a može se na mnogim mestima. Gde se može produbiti odnosi? Rekao bih da fali veće poverenje jednih u druge. Taj manjak poverenja je nastao tokom istorije. Bilo je tu zabluda, istorijskih nedoumica, uticaja sveta itd. Ali i to se sve popravlja.
Koliko su realne šanse da papa Franja poseti Srbiju?
- Realno je da dođe do posete. Postoji mogućnost za to, postoji i želja, samo još da se poklope sve kockice. S jedne strane, polako se dolazi do svesti da je pravo katolika da papa dođe u Srbiju, drugo - papa ne ide nigde gde većinska crkva, u najmanju ruku, nije protiv posete i, s treće strane, videli smo da poseta pape svakoj zemlji povećava demokratski rejting i ugled u svetu, dakle demokratičnost bi time dobila na značaju. Srbija tu nema šta da izgubi. Inače, državne strukture su veoma za posetu, ja bih rekao da je za to i veliki broj crkvenih velikodostojnika SPC, a i veliki procenat građana nije protiv toga. Mi, kao Katolička crkva, sa državom Vatikan i sa Srbijom imamo dobre odnose i oni mogu biti još bolji. Poseta bi, inače, pomogla dijalogu i pomirenju hrišćana, jer papa Francisko je čovek mira i njegova poseta bi uticala mnogo dublje nego što bi se to videlo gledajući sa strane na njegov dolazak kao na običnu posetu.
Da li se slažete s tvrdnjama da je Vatikan izvor velike moći?
- Naravno da Vatikan ima moć. To je duhovna moć, i to ne samo Vatikana nego Hristove crkve. Kroz tu duhovnu moć, koja želi samo dobro, Vatikan ima uticaj na svetsku politiku. Znate, Hitler je mogao da udari na Vatikan i da ga zbriše za pola sata, ali nije smeo jer se i on ustezao da udari na tu duhovnu moć stotina miliona katolika u svetu.
Kako je to u Beogradu biti Srbin - katolički sveštenik? To je zaista retkost...
- Dobro, nikakvih problema nemam. Većina ne zna da katolici postoje otkako su Srbi primili hrišćanstvo, uticaj istočne i zapadne crkve na ovim prostorima su prisutni od pamtiveka... Otkad smo u devetom veku došli na Balkan i "rasuli" se po Balkanu, neko je bio pod uticajem istočne, a neko pod uticajem zapadne crkve, zavisi ko je gde bio. Posle su i naši vladari birali stranu, odnosno duhovni centar moći koji im je, da tako kažem, više koristio. Tako je i narod krenuo - u početku je polovina Srba bila orijentisana na Istok, a druga polovina na Zapad... A onda je u tursko vreme pravoslavna crkva kod nas bila jedina organizacija koja je mogla da sačuva identitet Srba i duhovno jedinstvo. Ljudi su se zato tada masovno identifikovali sa SPC. Tako stoje stvari.
Kako je vaša okolina svojevremeno prihvatila priklanjanje katoličanstvu?
- Bez problema. Porodica i prijatelji podržavaju sve što radite, posebno ako je dobro i ako nikog ne ugrožavate.
Jeste li imali nekih neprijatnosti? Negde sam pročitao da ste tada za jedne bili izdajnik, a za druge špijun.
- Da, to se dešavalo, ali to je bila sitna manjina. To vam je uvek tako kod ljudi koji su duhovni patuljci, kod ljudi koji ne razmišljaju glavom, nego nekom propagandom. Tako su razmišljali ljudi koji nisu hrišćani.
Bili ste oficir JNA, koju napuštate 1988. godine, pred rat u bivšoj Jugoslaviji. Zašto?
- JNA sam napustio iz drugih razloga. Nikad nije ona bila raspuštena potpuno, ali mi se više nije dopadao sistem, posebno u vazduhoplovstvu, gde sam bio. Bogu hvala da sam je napustio pre svih ratova devedesetih, u njima nisam učestvovao.
Jednom ste rekli: "Neće ljude spasti ni hrvatstvo ni srpstvo, nego evanđelje Isusa Hrista." Stojite i danas iza tih reči?
- Tako je, ništa nas neće spasti osim Hrista. Bog nas je stvarao, a ne ovozemaljske ideologije. A nacija je jedan tip ideologije. Zato se ne treba držati ni srpstva ni hrvatstva, to su prolazne zemaljske forme, u kraljevstvu nebeskom nema ni Srba, ni Hrvata, tamo su svi deca Božja, dakle - jedne nacije. Moramo se čuvati da se ne uzoholimo, posebno ako svoju naciju posmatramo kao nešto što će nas uzdignuti nad drugima.
Da li vas uopšte iznenađuje što se svet i dalje duboko deli po raznim osnovama?
- Podele ljudske su prokletstvo koje nas ganja zbog jedne suštinske stvari, a to je razlog našeg boravka na zemlji. Jer, zašto nismo u rajskom naselju? Zato što treba da naučimo nešto - da odbacimo svoju volju i egoizam i da prihvatimo Božju volju.
Boban Karović
Bonus video: