Poznati srpski influenser Vladimir Zvekić, poznatiji kao Veselin, uzburkao je domaću javnost kada je objavljeno da mu pratioci na Instagramu, kojih ima više od 328.000, pomažu da reši svoje stambeno pitanje i kupi svoj prvi stan.
On je otvorio namenski račun, na koji mu zainteresovani pratioci samovoljno, po "dogovoru", uplaćuju po jedan evro, a ukoliko se dovoljno njih bude odazvalo pozivu, Veselin bi vrlo brzo mogao da uzme ključeve u ruke.
Veselin je za Pink.rs priznao šta mu je plan, na koji način se zbog ovog poteza nosi sa brojnim kritikama na društvenim mrežama, a otvorio nam je dušu i o svom teškom odrastanju, te svim pratiocima, ali i našim čitaocima, otkrio do sada nepoznate detalje.
Kako si došao na ideju da otvoriš namenski račun na koji će ti pratioci uplaćivati po 1 eur, kako bi sebi kupio stan i obezbedio krov nad glavom?
- Tražio sam stan za prijatelja i gledao ponude koje su mi stizale. Naleteo na jedan koji bih mogao da priuštim uzimajući u obzir da deo već imam, ali mi ostatak fali.Podelio sam to sa ljudima i oni sami su predložili tu inicijativu! Pre ovoga nisam ni imao Paypal, Patreon i ostale platforme koje svi ljudi iz ove branše imaju i koriste! Na njihov nagovor sam to pustio u etar i povratna reakcija je bila prelepa!
Ukoliko sam dobro shvatio, ti već imaš stan koji bi želeo da kupiš, ukoliko sakupiš novac. Kolika košta taj stan i kakva su ti očekivanja, kojom brzinom bi mogao da prikupiš potrebni novac?
- Da, taj stan postoji i košta skoro 80.000 evra. Ne mogu dati precizan odgovor, ali mogu reći da nismo ni blizu i zato mi je smešno što su se dokoni ljudi toliko uzbudili. Evo za dušmane: ne brinite, nemamo ni šesnaestinu ukupne cifre, ako taj stan i uzmem na kraju, biće uz pomoć stambenog kredita na kom radim.
Tvoje objave naišle su na niz negativnih komentara korisnika društvenih mreža. Mnogi te kritikuju jer si "živ, zdrav i prav", te da bi trebalo da "zasučeš rukave" i zaradiš za stan, a ne da, kako kažu, "moliš na mrežama". Kako objašnjavaš to?
- Šta reći, a ne zaplakati! Radim od svoje 15. godine, radio sam sezonske poslove, išao da berem krastavce, čupam luk i metlice, vadim krompir, berem grožđe, ma da ne nabrajam šta sve ne! Posle toga došao Novi Sad stopom, bez ijednog dinara u džepu! Pokušao da studiram, ali usled finansijskog kraha nisam mogao da se oslonim na svoje već sam morao da se zaposlim u brzoj hrani gde sam ostao godinu dana. Posle toga sam promenio lokal, ali ostao u toj branši. Pored toga radio treće smene u drugom lokalu, išao da čistim stanove i ukupno radio tri posla kako bih mogao sebi da priuštim novi telefon. Ne prezam ja od rada, moji rukavi su zasučeni od malih nogu! Ne molim ja nikoga već sam počeo da koristim pun potencijal društvenih mreža, kao i sve moje kolege.
U jednom od storija si (možda kao opravdanje, a možda i ne), pomenuo da niko od tih koji te kritikuju ne zna tvoju tešku životnu priču. O čemu se radi?
Nisam ja nikoga kritikovao već rekao kako jeste, ljudi koji me duže prate znaju 30% onoga što sam zapravo prošao, dok posmatrači ni 1%. Ukoliko krenem da pričam o ovome, ispašće da glumatam žrtvu, ali nekada se moram ograditi i objasniti ljudima odakle ja dolazim. Moja porodica je, od kako znam za sebe, disfunkcionalna. Moji su se razveli kada sam bio mali, majka je trpela porodično nasilje, tata je podlegao porocima i alkoholu, takođe i deda. Usled loših uslova za život, majka je morala da ode na dve godine na Maltu da bi zaradila za to, nije nam ništa rekla, a porodica kakva jeste, punila je glave sestri i meni da nas je napustila, pa sami zaključite kako je to uticalo na psihu deteta od 6 godina. Kada se vratila posle 2 godine, pokušali smo da živimo sa njom i obnovimo odnos, što smo i uspeli, ali je ona doživela saobraćajku i preminula u bolnici. Odmah posle nje je preminula i naša baka, ostali smo prepušteni sami sebi. Živeli smo sa tatom i dedom.
Tata je uvek bio na terenu i nije mogao da nam se posveti, deda je bio alkoholičar i stvari kao što su naše obrazovanje i blagostanje nisu bili u prvom planu. Svađe su postajale sve češće, nijedan Božić nismo proveli u miru. Jedne godine je deda sekirom nasrnuo na tatu i to sam ja morao da razdvajam! Potegli su se i oštri predmeti, teške reči i ostalo što ide s tim... Ubrzo je tata ostao bez posla, deda nije imao penziju i mesecima smo živeli na hlebu i vodi. Pošto nismo imali nikakve izvore prihoda, dažbine se nisu mogle plaćati i pola detinjstva sam proveo u mraku, bez osnovnih uslova za život. Zimi je tata morao da ide po selu da seče staro drveće kako bismo imali s čim da naložimo vatru. Nikada nisam mogao da priuštim sebi ekskurziju, neki trening za neki sport ili bilo kakve aktivnosti. Dok su moji vršnjaci imali svo vreme i normalne uslove za razvijanje, moj mozak se fokusirao na preživljavanje i lečenje trauma, još tada!
Pored toga, odnosi su bili previše komplikovani, non stop smo imali posete od procenitelja, socijalnih službi jer su neki srodnici hteli da nas stave u dom, što tata i deda nisu dopustili, ali su se jedva izborili. U srednjoj školi često nisam imao za mesečnu kartu, morao sam da stopiram do škole, maloletno dete! Skoro nikada nisam imao za užinu, gledao vršnjake kako uživaju u hrani dok je meni krišom voda curila iz usta, a kod kuće me je čekao bajati hleb na koji smo mazali mast i stavljali od gore papriku i so. Deda je preminuo skoro, u kući bez struje i sa jedva vode, tata je morao da iznajmi trošni stan koji je prokišnjavao dok sam ja živeo u Novom Sadu i plaćao kiriju.
Iako si naglasio da ti ljudi ne šalju više para, napomenuo si da ćeš svaku uplatu, koja bude viša do jednog evra, dati u humanitarne svrhe. S druge strane, pojedini kažu da je tvoj apel za skupljanje novca za kupovinu stana sraman, jer se može apelovati da se prikupi novac za lečenje nekog deteta. Kako komentarišeš to i smeta li ti što se te dve stvari porede?
- Ja ne znam šta je s ljudima, da li su kognitivne sposobnosti pojedinaca u tolikom minusu ili je u pitanju neka deluzija, ne znam, ali apela sa moje strane nije bilo!Ovo su inicirali ljudi koji me prate! I smešno mi je poređenje, pa majku mu, ovo imaju svi ljudi iz ove branše i logično da će im ljudi udeliti koji dinar jer imaju svoje razloge.Ja aktivno, godinama, utičem na ljude da probude samosvest i kritički razmišljaju! Takođe i pomažu onima kojima je pomoć potrebna, bilo to dete ili napuštena životinja! Boli me zaboravnost!
Jedna samohrana majka, sa više dece, rešila je da ti pomogne čim dobije dečiji dodatak, iako si to odbio. Da li misliš možda da je nefer generalno tražiti od pratilaca na Instagramu da pomognu nekome ko je vrlo verovatno bolje situiran od njih?
- Ponavljam, ja ništa ni od koga nisam tražio! Gospođa je izrazila želju da pored svih nedaća koje su je zadesile, meni pomogne! I nije jedina! I naravno da sam odbio to!Ja ovde ne prosim, nikoga ne molim, jednostavno sam počeo da radim ono što svi iz ove branše rade, a to je vrednovanje sopstvenog rada. Ljudi imaju prava da rade sa svojim novcem šta žele, ja sam zahvalan do neba i nazad na požrtvovanosti, ali ne želim da se ovo pretvori u cirkus! Neka donira samo onaj ko ima viška i želi da pomogne, ali neka tu cifru koju je namenio meni, podeli na dva dela i uplati u humanitarne svrhe!
(Kurir.rs/Pink.rs)
Bonus video: