Desetog aprila 1994. u kasnim popodnevnim časovima dva američka aviona F-16C USAF napala položaje Hercegovačkog korpusa Vojske Republike Srpske u području Preljača i Goli Vrh dvanaest kilometara jugozapadno od Goražda.
Tadašnji komandant UNPRPFOR-a za Bosnu i Hercegovinu britanski general ser Majkl Rouz zatražio je tad neposrednu vazdušnu podršku od snaga NATO na osnovu izveštaja svojih posmatrača koji su se nalazili u Goraždu i koji su ga obavestili da tenkvi VRS direktno napadaju grad. Napad avijacije NATO je odobren dva lovca F-16C USAF iz baze Avijano skrenuta su sa redovne patrole nad Zonom zabrane leta i usmerena u rejon Goražda sa zadatkom da unište srpske tenkove tipa T-55. Međutim, zbog lošeg vremena i niske oblačnosti klasične avio bombe Mk-82 mase 227 kilograma nisu bačene na tenkove, nego na komandno mesto artiljerije.
Narednog 11.aprila NATO avijacija ponovila je vazdušne napade na položaje VRS u okolini Goražda. Po istoj proceduri umesto F-16 upućena su dva lovca-bombardera F/A-18 iz eskadrile VMFA-251 mornaričkog vazduhoplovstva. Oni su na srpsko selo Bare bacili tro avio bombe Mk 82 od kojih se dve nisu aktivirale. Zbog toga zatražen je ponovni nalet koji su izveli britanski lovci „Si Herijer“ koji su vatru u niskom letu otvorili iz šestocevnog topa Vulkan M61 kalibra 20 mm. U ovom napadu kako je naveo NATO uništen je jedan tenk T 55, tri oklopna transportera i kamion. Srpski izvori navode dve srušne kuće, dva uništena bolnička vozila na kamionu TAM-110. U napadu NATO avijacije stradala su i dva bolničara.
Četiri dana kasnije 15. aprila 1994 između Sarajeva i Goražda pogođen je bio francuski mornarički avion Super Etendard IV P evidencijskog broja 115 iz sastava 16. eskadrile francuske mornarice, koji se nalazio na izviđačkom zadatku posle poletanja sa nosača aviona „Klemenso“ koji se nalazio u Jadranskom moru.
Za komandama letelice bio je pilot kapetan korvete Pjer Karli.
Na njega je kako se pretpostavlja dok je bio na zadatku sa još jednim avionom istog tipa sa položaja VRS lansirana raketa sa prenosnog PVO sistema Strela-2M.
Od eksplozije rakete teško je oštećen repni deo aviona. Uprkos ovom pogotku pilot je uspeo da vrati letelicu na nosač aviona koji je plovio Jadranskim morem.
Inače uobičajena taktika korištenja ovih aviona sastojala se u letenju u paru dva Etandarda visokom podzvučnom brzinom na visini od 1.500 m. Upravo takvi letovi su bili veoma opasni po francuske pilote.
Posle ove akcije Etandardi su dobili uređaj za digitalni prenos slike do analitičkog centra na zemlji uz posredovanje satelita.
Sećanje na zaboravljeni Super Etandard
Koreni ovog aviona sežu u 1973, kada je francuska ratna mornarica zatražila radikalno modernizovanu varijantu starog jurišnika Etandard IVM. Projektatni su zadržali 90 posto starog zmaja, ali sa novom avionikom, pre svega to se odnosi na ugradnju osmatraćkog radara Agava na površini mora i u vazdušnom prostoru. Osnovno naoružanje ovog aviona su protivbrodske rakete AM-39 Egzose dometa oko 70 kilometara. Francuska je do kraja operativne upotrebe ovih aviona zadržala 53 primerka, koji su modernizovani nekoliko puta.
Ovaj avion svoju ratnu slavu je stekao u Foklandskom ratu, kada su ga koristili argentinski piloti, koji su sa svojim delovanjem i hrabrošću priredili šok za britansku flotu. Sa tri ispaljene rakete potopljen je britanski razarča Šefild i popisni nosač aviona (transportni brod) Atlantik Konvejer koji je potpnuo sa deset ukrcanih helikoptera.
Irak je takođe od Francuske ratne mornarice iznajmio pet ovakvih letelica koji su korišteni u pomorskoj blokadi Irana. Raketama egzose su pogodili najmanje 11 super-tankera koji su prevozili iransku naftu ili išli prema rafinerijama na ostrvu Karg.
U Bosni i Hercegovini korišteni su kao izviđačke platforme nosili su aero-foto kamere i korišteni su za potrebe Vazduhoplovne komande NATO u Vićenci (5. ATAF).
Kurir.rs/A.Mlakar