Istorija novinstva serbskog jedva je manje krvava od srpske istorije, ali je egzaktnija i poučnija od pisanih. Nevolja je što novine „žive samo jedan dan“. Novine uveče umru. I šta - umre i „kolektivno sećanje“. Sutradan Jovo, nanovo.
U naše vreme novine nisu ni za čitanje, nekada davno - u vremenima na koja nas podseća emisija Dva bale (usrana) goluba - novine su služile za svašta. Njihova upotrebna vrednost bila je ista, možda i veća, od informativne.
U stara dobra vremena novine nisu živele samo jedan dan. Naprotiv. Njihov drugi (korisniji) život je počinjao tek kada bi - sa časnim izuzetkom sportskih rubrika - bile pročitane, češće prelistane.
Kad bi čovek kupio novine, ništa ga ne bi moglo iznenaditi. Udari, recimo, kiša, uzmeš tabak sa naslovnom i poslednjom stranom, napraviš takozvanu molersku kapu, natučeš je na glavu i bog te veselio.
U drevnim prodavnicama, mada ne svim, bilo je papirnih kesa i takozvanog pak papira za uvijanje luksuzne robe - čokolade, kafe itd. - ali ako si hteo da kupiš 100 grama bombona „paliguša“, dobijao si ih u fišeku od novinskog papira. Isto ti je sledovalo ako si pred bioskopima kupovao „zanimacije“, kikiriki, semenke, leblebije. Isto je bilo i na pijacama. Ako nisi poneo tzv. zembilj, kupljenu robu si odnosio kući u megafišecima napravljenim od listova organa SSRN, Borbe.
Pijačni socijalistički radni narod Borbu nije „preferirao“ iz klasnih i ideoloških razloga, nego zbog ogromnog formata. Jedan Borbin tabak je „vata“ 3 kg, ponekad i više. Ko se seća Borbinih dimenzija, seća se, ko se ne seća, ne vredi mu opisivati.
I dan-danas ima domaćica - mada ih je sve manje - koje tvrde da nema boljeg sredstva za pranje prozora od listova starih novina. Svaka čast ajaksu, magičnim krpama, vele domaćice, ali kristalna prozirnost i visoki sjaj se postižu samo novinama. Sa domaćicama bi se složili i drevni bajkeri, koji su se zaklinjali da nema te kožne jakne koja se - glede zaštite od vazdušnih struja, tj. najvećeg srpskog straha, promaje - može uporedit sa presavijenom Politikom (ona je bila najdeblja) uturenom pod džemper.
Novine su imale izuzetan značaj u istorijama i životima drevnih noćnih ptica. Zapiješ se, recimo, sa društvom, zakasniš na poslednja šesnaesticu u 23.45, para za taksi nema - propijene - nema druge nego da konačiš u onom parkiću kod Doma bivše JNA. Legneš na klupu, polovinom Borbe pokriješ gornji, drugom polovinom donji deo tela i - ako ti milicaj ne bane u san - serbez prespavaš do polaska prvih jutarnjih buseva.
Kao čovek klozetskih eafora, kraj posvećujem Ljilji Smajlovićki i jednoj od najpametnijih upotreba srpskih novina „ikada“ - novinama u funkciji toalet papira. Budući da nikad nije pišala, da i ne pominjem veće nužde - a ako bi joj se nekad i omaklo, onda je to činila po nužnicima hajata i holidej inova - Smajlovićka ne zna da su - sa izuzetkom elitnih restorana - jučerašnje novine isečene, pa nabijene na ekser, služile kao toalet papir. Šteta što je ta praksa napuštena.