Egipatske piramide vekovima fasciniraju stručnjake koji pokušavaju da pronađu odgovore na pitanje kako su tako ogromne konstrukcije izgrađene tako precizno i relativno brzo bez savremenih tehnologija i znanja.
Kako su tako veliki kameni blokovi transportovani do mesta gradnje? Kako su Egipćani podizali kamene blokove od kojih su neki težili čak 80 tona? Kako su znali da odrede pravi ugao važan za gradnju? Kako su piramide tako precizno poravnate sa stranama sveta?
To su samo neka od važnijih pitanja na koja naučnici već decenijama traže odgovore. Njih nije lako pronaći jer Egipćani nisu ostavili mnogo dokumenata sa tumačenjima svojih tehnika gradnje.
Hipoteza o vanzemaljskim graditeljima
Jedna vrlo popularna hipoteza o tome kako su građene egipatske piramide predstavljena je u bestseleru Kočije bogova, nemačkog autora Ericha fon Danikena iz 1968.
Prema njemu, egipatske piramide, ali i brojni drugi misteriozni objekti širom sveta poput američkih piramida, statua na Uskršnjim otocima ili Naska crteža, napravili su ili su pomogli da se naprave - vanzemaljci.
Ta hipoteza postala je vrlo popularna i stekla je velik broj poštovalaca širom sveta, delom i zbog večne ljudske opčinjenosti mogućim postojanjem razvijenih civilizacija na drugim planetima, koja je bila naročito izražena sredinom 20. veka u eri letova na Mesec, kada je Daniken pisao svoje knjige.
Jedan važan razlog za njenu privlačnost je to što se čini jednostavnim i elegantnim rešenjem za sve misterije jer podrazumeva da su vanzemaljci svojim naprednim tehnologijama s lakoćom mogli da reše sve zahteve izgradnje velepnih objekata širom sveta.
Brojni naučnici, uključujuči i Karla Sagana, dokazali su da je Danikenova hipoteza - pseudonauka.
Sagan: Daniken je uvredio ljudski rod
Sagan je istakao da je Daniken u svojim knjigama u suštini uvredio ljudski rod predstavljajući ga budalastim i nesposobnim za poduhvate kao što je gradnja piramida.
"Činjenica da je takvo nemarno pisanje poput Fon Danikenova, čija je glavna teza da su naši preci bili budale, postalo tako popularno, otrežnjujući je komentar na lakovernost i očaj našeg vremena. Nadam se da će knjige kao što je Kočija bogova postati popularna literatura u srednjoškolskim i fakultetskim kursevima logike kao ogledni primeri aljkavog razmišljanja. Ne znam da postoje neke druge recentne knjige koje su tako prepune logičkih i činjeničnih grešaka kao što su dela fon Danikena", naveo je Sagan.
Autor teksta objavljenog na Indeksu naveo je dva opšta naučna principa koja Danikenova teorija u velikoj meri narušava.
Okamova oštrica
Jedan od njih je princip Okamove britve. On ima veliki značaj u rešavanju misterija egipatskih piramida kao vrlo koristan alat u odabiru uverljivih hipoteza o gradnji piramida, ali i u rastakanju privida o jednostavnosti i eleganciji Danikenove hipoteze.
Princip Okamove britve, nazvane po srednjovekovnom franjevačkom filozofu Viljamu Okamu, kaže da između dve hipoteze ili teorije koje objašnjavaju neku pojavu, prednost treba dati jednostavnijoj, dakle onoj koja se oslanja na manji broj postulata.
Naglašava da u hipoteze treba izbegavati uvođenje novih postulata koji nisu neophodni za dolazak do rešenja.
Prema najpopularnijoj verziji Okamovog principa "entiteti se ne smeu množiti bez potrebe" (Non sunt multiplicanda entia sine necessitate).
Kao primer nepotrebnog uvođenja entiteta u kontekstu Okamove britve, obično se navodi drvo u koje je udario grom. Ako naiđemo na spaljeno drvo i ne nađemo nikakve tragove ljudskog prisustva i aktivnosti, besmisleno je zaključiti da su ljudi spalili drvo i posle zameli svoje tragove. Čovek je tu suvišan entitet jer se izgorelo drvo može bolje i jednostavnije objasniti udarom groma.
Teorija o vanzemaljcima zaista nije najjednostavnija
Da li je teorija o vanzemaljcima kao graditeljima piramida, kada se na nju primeni princip Okamove britve, zaista najjednostavnija?
Zapravo nije jer uvodi postulat o vanzemaljcima koji nije neophodan za rešavanje misterija gradnje piramida, a uz to se taj postulat oslanja na ceo niz drugih postulata o postojanju vanzemaljaca, o njihovoj tehnološkoj superiornosti, o njihovoj sposobnosti putovanja među zvezdama, o njihovom interesu da baš u drevnom Egiptu nešto grade, a ne i danas, o tome da su baš piramide odabrali kao vrlo važan doprinos ljudskoj civilizaciji, a ne, npr, znanja o medicini...
U tom smislu uvođenje vanzemaljaca kao graditelja piramida predstavlja uvođenje nepotrebnog entiteta. Za nauku je osobito problematično uvođenje entiteta čije je postojanje teško ili nemoguće proveriti kao što su bogovi, anđeli, duhovi ili vanzemaljci.
Treba istaći da se Okamova britva u nauci ne smatra nepobitnim principom logike ili naučnim dokazom, već se koristi samo okvirni ili priručni način da se presudi koja je od rivalskih teorija verovatnija, a ne kao strogi kriterijum u odlučivanju koja je ispravna, odnosno apsolutno istinita.
Drugim rečima, smatra se verovatnijim da će između dve hipoteze ili teorije jednostavnija, naročito ona koja ne uvodi nepotrebne postulate, biti tačna ili bar bliža istini.
Opovrgljivost i potvrđivanje
Tu dolazimo do drugog važnog principa, a to je princip falsifikacije, odnosno opovrgljivosti, koji je uveo Karl Poper, jedan od najuticajnijih filozofa nauke u 20. veku.
Poper, ali i brojni drugi naučnici i filozofi nauke, smatraju da je opovrgljivost jedan od kamena temeljaca za razlikovanje nauke od pseudonauke.
Prema Poperu, teorija je opovrgljiva ako joj se može logički protivrečiti empirijskim testom koji se potencijalno može sprovesti postojećim tehnologijama.
Ako teorija ne uključuje postulate koji se mogu opovrgnuti ako su neistiniti, onda se njena predviđanja, a time i njena verodostojnost ne mogu potvrditi.
Za ilustraciju, tvrdnja prema kojoj anđeli imaju velika krila nije opovrgljiva jer se iz nje ne mogu izvesti posledice koje bismo mogli empirijski proveriti.
Niko s postojećom ni u budućnosti zamislivom tehnologijom ne može potvrditi čak ni da anđeli postoje, a kamoli da imaju velika krila. Mi ne možemo ni zamisliti eksperiment kojim bismo tako nešto mogli proveriti. Dakle, teza o velikim krilima anđela ne ispunjava temeljni uslov naučne teorije.
Teško proverljiva hipoteza
S druge strane, iz Ajnštajnove teorije relaviviteta proizašla su brojna predviđanja – od crnih rupa, preko kosmičkih sočiva u kojima masa zakrivljuje putanju svetlosti i razlike u protoku vremena pod uticajem gravitacije ili razlike u brzinama, do gravitacionih talasa – koja je nauka potvrdila.
Ajnštajnova teorija očigedno ima veću moć predviđanja od teorije o anđelima s velikim krilima, a kad su ta predviđanja proverena – bilo da su potvrđena ili opovrgnuta – donose nam znanje o fenomenu koji istražujemo.
Teorije koje ne mogu biti opovrgnute nikakvim zamislivim istraživanjem ne mogu biti ni proverene, što znači da ne pridonose našem znanju.
Danikenova osnovna hipoteza o vanzemaljskim graditeljima teško je opovrgljiva, a samim tim je i teško proverljiva.
Naime, nema načina da potvrdimo istinitost njenih osnovnih postulata. Čak i kada bismo dobili dokaze o postojanju neke tehnološki napredne vanzemaljske civilizacije, to ne bi potvrdilo da su vanzemaljci stvarno bili na Zemlji te da su drevnim Egipćanima pomogli da izgrade piramide.
Za razliku od gravitacionih talasa, čije se postojanje uklapalo u postojeće pozadinsko znanje iako je nekoliko decenija bilo neproverljivo zbog nepostojanja dovoljno sofisticirane tehnologije, Danikenova teorija nije spojiva s ostalim stvarima koje znamo, od kojih nijedna ne upućuje na postojanje vanzemaljaca koji su bili tehnološki toliko napredni da dođu do Zemlje i tu realizuju svoje graditeljske projekte.
To što nešto ne znamo ne znači da su odgovorni vanzemaljci
Naravno, Daniken i njegovi sledbenici tvrdiće da nije tako i pokušaće da iznesu brojne "dokaze" o tome da vanzemaljci postoje i da su gradili i drugde i u drugim periodima, na primer u Naski, ali stvar je u tome da nijedna od njihovih tvrdnji nema nikakvu nezavisnu potvrdu, potvrdu izvan samog narativa o vanzemaljcima koji dolaze na Zemlju i grade zdanja za koja ne znamo tačno kako su nastala, pre svegazbog toga što su nastala davno tako da nemamo istorijskih dokumenata o njihovoj gradnji.
U ovom kontekstu opet dolazi do izražaja važnost kriterijuma jednostavnosti, koji nalaže princip Okamove britve, jer za svako objašnjenje nekog fenomena može postojati velik broj složenijih rivalskih objašnjenja opterećenih mogućim budućim ad hoc hipotezama koje će imati funkciju da spreče njihovo opovrgavanje.
Takva objašnjenja je teže, a ponekad i nemoguće empirijski proveriti, što znači da ih je teže ili nemoguće potvrditi odnosno odbaciti ako su neistinita.
Zato jednostavnije teorije, koje se uklapaju u već postojeće znanje iz kojih možemo izvesti mnogo uočljivih posledica i proveriti ih, više doprinose našem razumevanju pojave koja se istražuje i znanju o svetu koji nas okružuje.
Hipoteza o vanzemaljcima nikad nije izgubila popularnost
Naravno, brojne specifične Danikenove tvrdnje u prilog hipotezi o vanzemaljskim graditeljima moguće je relativno lako proveriti i opovrgnuti, a to se i dogodilo.
Na primer, njegovu tezu da su kameni blokovi korišćeni u piramidama sečeni nekom vanzemaljskom tehnologijom opovrgnulo je otkriće tragova rezanja i klesanja oruđem iz vremena drevnog Egipta.
Činjenica da su osnovni postulati Danikenove teorije teško proverljivi i da nisu spojivi sa današnjim znanjem te da su, s druge strane, proverljivi elementi njegove teorije opovrgnuti, čini tu teoriju pseudonaučnom.
Nažalost, uprkos opovrgavanju brojnih Danikenovih argumenata, njegova hipoteza o vanzemaljskim graditeljima nikada nije izgubila popularnost.
Nasuprot Danikenu, ali i brojnim drugim piramidoljupcima, ozbiljni naučnici na istraživanja egipatskih piramida već decenijama nastoje da primene princip Okamove oštrice i naučnu metodu.
Tu kreću od najjednostavnije i najuverljivije pretpostavke da su tehnologije drevnih Egipćana bile upravo onakve kakve su zabeležene na drevnim slikama i u zapisima, te da su naši preci bili sposobni za njihovu izgradnju uprkos tome što nisu imali razvijenu tehnologiju kakvu danas imamo.
Naučnommetodom, uz nova arheološka otkrića i brojne eksperimente, stručnjaci su do danas predstavili brojne teorije koje donose uverljiva rešenja za misterije piramida.
Neka od njih našla su potvrde u egipatskim crtežima i zapisima, a neka nisu. Koja su tačna, možda nikada nećemo saznati, ali neupitno je da će se s vremenom kroz saglašavanje sa drugim argumentima i novim otkrićima iskristalizovati tumačenja koja su najverovatnija.
Kako je teško kamenje prenošeno kroz pustinju?
Jedna od većih misterija egipatskih piramida je kako su kameni blokovi teški više tona transportovani kroz pustinjski pesak?
Glavna radna pretpostavka uvek je bila da su ih Egipćani vukli na velikim, drvenim sankama kakve se mogu videti na njihovim crtežima. No tu je problem bio u tome što je bilo za očekivati da bi one na svom putovanju nailazile na veliki otpor trenja, a usto bi dubile pesak i brzo propadale kroz njega, stvarajući pred sobom nasipe koji bi vrlo brzo blokirali napredovanje.
Fizičari sa Univerziteta u Amsterdamu objavili su 2014. uverljiv odgovor na taj problem. Prema njihovom tumačenju, egipatski radnici su taj problem rešili tako što su vodom polivali pesak ispred sanki.
Tako su prepolovili silu trenja i istovremeno izbegli gomilanje peska ispred sanki. Stvar je u tome da se u pesku određene vlažnosti - ni prevelike, ni premale - stvaraju kapilari koji povezuju pesak i daju mu mnogo veću konzistenciju, odnosno čvrstoću. Naučnici su svoj model proverili i potvrdili u laboratoriji.
Ovde je posebno zanimljivo to što u prilog njihovom rešenju govori jedan crtež otkriven u grobnici egipatskog činovnika Djehutihotepa, koji prikazuje 172 osobe koje kroz pesak konopcima potežu sanke na kojima se nalazi velika kamena statua. Na crtežu je prikazan i jedan čovek koji zaliva pesak ispred sanki.
Kako su podizani blokovi teški više tona?
Jedna od misterija gradnje Keopsove piramide u Gizi je pitanje kako su kameni blokovi teški više tona podizani na velike visine na odgovarajuća mesta na građevini?
Posebno teško bilo je odgovoriti na pitanje kako su u kratkom vremenu od 27 godina Egipćani uspeli da izgrade piramidu visoku 146,6 metara? Za njenu gradnju upotrebljeno je oko 2,3 miliona kamenih blokova ukupne težine oko 6 miliona tona. Neki blokovi teže oko 80 tona, a većina teži više od tone.
Glavna hipoteza za ovaj problem bila je da su Egipćani tokom gradnje koristili sistem rampi od peska i kamena koje su na kraju radova uklonili.
Arheolozi su 2018. pronašli dokaz za ovu hipotezu i objašnjenje kako su teški kameni blokovi tako efikasno i brzo podizani.
Sasvim slučajno, tokom arheoloških iskopavanja, naišli su na kamenu rampu. Ona je imala centralnu stazu po kojoj su se blokovi na sankama vukli, odnosno gurali uvis prema odredištu, i to uz nagib od 20 stepeni, koji se ranije smatrao nemoguće strmim.
Rampa je sa svake strane staze imala dva reda kamenih stepenica. Najzanimljivije otkriće bile su rupe raspoređene duž rampe u koje su se mogli uglaviti stubovi. Ovi stupovi omogućavali su da se oko njih obaviju konopci pričvršćeni za sanke. Na taj način sanke je mogao pokretati veliki broj radnika. Tako je bilo moguće savladati naizgled nesavladivu kosinu od 20 stepeni.
Kako su Egipćani određivali pravi ugao?
Jedno od pitanja koja se nameću u tumačenju graditeljskih sposobnosti Egipćana je kako su znali da odrede prav ugao, koji je jako važan za precizno konstruisanje zahtevnih građevina.
Neki stručnjaci smatraju da su Egipćani shvatali Pitagorinu teoremu pre nego što ju je grčki filozof objavio u 5. veku p.n.e. Drugi smatraju da su za određivanje pravog ugla koristili tehniku vezanja čvorova na konopcima na jedankim razdaljinama, koja je u to doba bila uvrežena u merenju dužina .
Prema Pitagorinoj teoremi kvadrat nad hipotenuzom pravouglog trougla jednak je zbiru kvadrata nad katetama: a2 = b2 + c2.
Ako su znali ovu formulu, Egipćani su mogli bez problema da odrede pravi ugao u svim situacijama. No isto su mogli da ga odrede uz pomoć konopca na kojem bi vezali 12 čvorova na jednakim udaljenostima.
Od takvog konopca mogao se napraviti trougao sa stranicama od kojih je jedna imala 5 istih dužina, druga 4, a treća 3, što predstavlja rešenje Pitagorine teoreme sa najmanjim celim brojevima: 52 = 42 + 32.
Kada bi razvukli tako vezane konopce, i bez razumevanja Pitagorine teoreme, dobili bi savršen pravougli trougao, odnosno prav ugao. Drugim rečima, čak i ako nisu razumeli geometriju Pitagorine teorije, mogli su lako da određuju pravi ugao.
U prilog tezi o konopcima s čvorovima, uz egipatske zapise o takvom načinu merenja dužina, govore i Plutarhovi zapisi iz antičke Grčke, prema kojima su Egipćani voleli pravougli trougao s relacijom 5, 4, 3.
Misterija savršenog poravnanja sa stranama sveta
Jedna od najvećih misterija egipatskih piramida je i pitanje kako su one tako savršeno poravnate sa stranama sveta.
Naime, najveće egipatske piramide – dve u Gizi i jedna u Dahšuru – izvanredno su poravnate sa stranama sveta na način koji bi bilo teško očekivati bez dronova, nacrta i računara - odstupanja su unutar 0,067 stepeni.
Upravo je to jedan od glavnih argumenata koje Daniken iznosi u korist svoje teze o vanzemaljcima.
U nastojanju da reše ovu misteriju, više naučnikapredstavilo je više hipoteza, među kojima i jednu prema kojoj su se graditelji piramida ravnali prema sazvežđima Velikog i Malog medveda.
Danas bi se za određivanje smera mogla koristiti Severnjača, međutim u trećem milenijumu pre nove ere ona se nije nalazila tačno na severu zbog teturanja osi Zemlje.
U naučnom časopisu The Journal of Ancient Egyptian Architecture 2017. objavljen je tekst s vrlo uverljivim i jednostavnim rešenjem ove enigme.
U naučnom radu arheolog i inženjer Glen Deš sugeriše da su Egipćani pre otprilike 4500 godina za određivanje strana sveta mogli da koriste jesenju ravnodnevicu.
Ravnodnevica je trenutak koji se događa dva puta godišnje kada ravan Zemljinog ekvatora (koji je inače nakošen u odnosu na ravan u kojoj Zemlja kruži oko Sunca) prolazi središtem Sunčevog diska, a dužina dana i noći je jednaka.
Naučnici su ranije odbacivali mogućnost da su drevni Egipćani koristili ravnodnevicu za određivanje strana sveta jer su smatrali da ta metoda ne može biti dovoljno precizna.
No Dešov rad pokazao je da postoji način na koji je to moglo da funkcioniše uz upotrebu štapa poznatog kao gnomon.
Deš je napravio vlastiti eksperiment tokom jesenje ravnodnevice 22. septembra 2016.
Zabio je gnomom u tlo i pratio putanju vrha njegove senke u pravilnim intervalima beležeći krivulju koja je tako nastajala.
Na kraju dana odabrao je dve tačke jednako udaljene od vrhunca krivulje i kroz njih povukao liniju, odnosno zategnuti konopac. Tako nastala linija gotovo je savršeno pokazivala smer istok-zapad.
Eksperiment je sproveden u Konektikatu, ali Deš tvrdi da bi ista stvar morala funkcionisati i u Egiptu.
Objasnio je takođe da su Egipćani jesenji ekvinocij mogli odrediti računajući 91 dan od letnjeg solsticija.
Rad je nazvan Occam’s Egyptian Razor: The Equinox and the Alignment of the Pyramids, što ukazuje na činjenicu da se i među plauzibilnim naučnim tumačenjima korištenjem Okamove britve može pronaći rešenje koje zahteva najmanje postulata (u ovom slučaju o egipatskim znanjima i tehnologijama).
Na slične načine rešeni su brojne druge misterije egipatskih piramida. Rešenja su pokazala da su drevni Egipćani tehnologijom kojom su vladali mogli da izgrade piramide bez pomoći vanzemaljaca, bogova ili drugih sila.
Kurir.rs/Index.hr