Organi Srba otetih na Kosovu krajem devedesetih godina prodavali su se na crnom tržištu po sledećim cenama: 300.000 maraka za srce, 60.000 maraka za bubreg, a 10.000 maraka je bilo pet litara krvi. Glavni čovek za ovaj posao bio je Jakup Krasnići, nekadašnji portparol terorističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Uključeni su, pored ostalih, bili i nekadašnje vođe OVK Ramuš Haradinaj i Hašim Tači, koji su kasnije bili na mestima premijera i predsednika Kosova. A u sve su bili umešani i pojedini stranci. Svi su na ovaj način zaradili milione.
Organi Srba, Roma i nelojalnih Albanaca vađeni su na više lokacija - najčešće na teritoriji Albanije - uključujući tu i zloglasnu "žutu kuću". Žrtve pre uzimanja organa najčešće nisu uspavljivane, već su naživo rezane i kasapljene. Organi su odmah po vađenju stavljani u posebne frižidere i transportovani dalje.
Sve ovo se, između ostalog, navodi u iskazu koji je svojevremeno dao Albanac, svedok-saradnik u slučaju trgovine organima, a do kojeg je ekskluzivno došao Kurir. Reč je o svedočenju čoveka koji je lično vadio organe ljudima.
Zaradili milione
U iskazu, koji je ovaj nekadašnji pripadnik OVK (ime i prezime poznato redakciji) dao srpskim istražiteljima, do detalja je opisano kako se vršila trgovina organima. Kako je naveo na početku, ideja da se "radi biznis" sa organima smišljena je još za vreme rata, koji je počeo 1998. godine, "smislili su to kako bi stigli do novca, koji je tada navodno trebao za rat i, normalno, za sebe, kao što se videlo na kraju". Ističući da se mnogo plaši dok sve ovo priča, ovaj Albanac je naveo da je "glavni za to, za organe", bio Jakup Krasnići. Na drugom mestu u iskazu bio je konkretan kada je reč o organizatorima ovog monstruoznog posla.
- Organizatori celog tog "posla" sa organima su: glavni Jakup Krasnići - mozak svega, i za OVK i ovaj "biznis", a u organizatore spadaju Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Sabit Geci. Oni, pošto su bili komandanti, naredili su nam ko i kada i gde da prebaci zarobljenike, i to se tako radilo. Bilo je puno vojnika koji pojma nisu imali šta se radi sa zarobljenicima, jer je mali broj nas znao do kraja šta biva sa zarobljenicima. (...) Ovi komandanti OVK i malo nas vojnika je znalo za sve ovo. Svako je zarađivao na svoj način. Ovi glavni su uzimali velike pare za to, jer je tada 300.000 maraka bilo jedno srce. Tačno sam tada znao šta košta, kao 60.000 maraka za bubreg, jer sve je imalo svoju cenu. Na primer, 10.000 maraka je bilo pet litara krvi, posebno "zero negativ" krvne grupe, jer malo je ima. Nisu ljudi uzimani tek tako za operacije, jer prvo bi išli na detaljne preglede, pa tek onda. Niko nije glup da kupuje tek tako organe. To se sve radilo da bi se ovi obogatili. Sabit Geci, znate i sami, Naim Maljoku, pa Ramuš Haradinaj i Tači - celo Kumanovo je njegovo i firma "Milano". Odakle im pare? Odakle mislite da su zaradili milione? Što je bio azilant i izbeglica u Švajcarskoj ili predsednik Kosova? Ne, ne! - naveo je ovaj Albanac.
Obuka u Albaniji
Kako je objasnio, u Albaniji je završio obuku za antiterorističku jedinicu, ali i obuku za sečenje tela.
- To su me obučile "Crne maske". Tamo je bilo više lekara za obuku. Oni su bili iz Albanije. Pokazivali su mi na plastičnim delovima tela kako treba da se seče, uglavnom za srce, ali i o bubrezima, mada se uglavnom radilo o srcu. Pa onda su mi pokazivali kako se vadi i kako se stavlja u led i dalje da se nosi u brzini, koliko ima vremena. Meni su rekli najviše od osam do 12 sati je krajnje vreme da se odnese da bi se drugome stavilo. Kako se uzme srce, direktno se stavi u plastičnu kutiju koja ima poklopac, pa se to stavi u frižider u kome je led. Doktori su rekli da se pazi kad se seku vene i arterije, pa da srce ima kao neku zaštitnu mrežu i da to mnogo čuvam i pazim da se ne ošteti - opisao je on.
Krv prskala na sve strane
Potom je do detalja opisao svoj prvi slučaj vađenja organa nekom zarobljeniku - u ovom slučaju to je bio Srbin.
- Prvo moje iskustvo desilo se u selu Eljšan kod Tropoje, kada su doneli jednog zarobljenika koji nije bio Albanac, već Srbin. Tu sam prvi put i odradio posao. Taj zarobljenik je bio civil, otprilike 26 ili 27 godina. To se desilo u zgradi škole, koja je služila i kao mesto da se novi obučavaju. Tu je postojao i zatvor. Tada kada sam ja to uradio, tu je kao glavni komandant bio Biljalj Sulja. To se desilo u školi, u jednoj prostoriji kao kancelarija. Taj zatvorenik je bio živ. Njega su doveli, bio je vezan rukama pozadi. U prostoriji je bio Muja, pa Biljalj Sulja, a tog dana su došli i Sabit Geci i Jakup Krasnići, Agim Drmaku, svi su bili unutra, u istoj prostoriji smo bili. Zatvorenika su držala četvorica iz vojne policije OVK, u ležećem stavu, jer smo ga stavili da leži na sto. Zatvorenik je bio obučen, ali sam mu ja isekao majicu sa nožem. Lisice su skinuli zatvoreniku, stavili ga na sto i držali ga. Zatvorenik nije bio mnogo jak. Vrištao je puno, a ja sam ga isekao naživo. Počeo sam živog da ga režem od grkljana nadole, otvorio sam mu grudni koš skalpelom. Kada sam ga isekao, videla su se pluća, a srce je u sredini među plućima, video sam kako diše i uzdiše plućima, videle su se arterije i vene, on je još bio živ i vrištao i cimao jako, odupirao se jako, oni su mu stavili ruku preko usta da ne vrišti, krv je prskala mnogo, ja sam sav bio krvav, kao i oni što su ga držali, jer je prskalo na sve strane. Ostali su se odmakli da ne prska. Tako sam mu vadio srce, ali sam prvo sklonio pluća. Sto puta su mi rekli da čuvam i pazim, jer ima neki komadić u plućima, „tith“ se kaže na albanskom, i da pazim da to ne pukne jer će posle škoditi srcu, a to je kao malecki zeleni komadić s vodicom - naveo je on.
„Svaka čast kako si uradio“
Onda je usledilo vađenje srca.
- Uspeo sam da izvadim srce. Uhvatio sam rukom, golim rukama sam sve to radio, i stavio sam u plastičnu kutiju, koja je bila i sa nekom tečnošću koja je bila niti bele niti žute boje, a koja je imala miris kao na injekciju, slično tome, ali jačeg mirisa, pa sam tu stavio srce i zatvorio kutiju, koju sam potom stavio u frižider. Frižider je bio plave boje, a inače se normalno koristi za put kad ideš negde, a u tom frižideru su bile dve kutije isto plave boje, ali smrznute, led, da bi se održala hladnoća i temperatura. To sam zatvorio, a frižider je odneo jedan vojnik, Agim iz Albanije, koji je bio deo komande i komandovao je „Togom“ u Albaniji za padobrance. On je odneo frižider u auto Sabita Gecija. Auto je bio tamnozeleni „volvo“, kockasti. Posle toga sam otišao na česmu da se operem koliko sam mogao, sva uniforma mi je bila krvava i presvukao sam se. Onda sam otišao u susednu sobu u toj školi, koja je bila komanda, gde su sedeli Sabit Geci, Jakup Krasnići, Biljalj Sulja, Agim iz Albanije, Skifter Arifi, koji je bio isto komandant „Toga“, a on je iz Gnjilana, a ispred je bila vojna policija koja nije dala drugima da ulaze. Nakon toga je Sabit Geci meni rekao: „Svaka čast. Svaka čast kako si uradio“. (...) Ovaj događaj se desio krajem 1998. godine, bio je sneg - ispričao je.
Naveo je, takođe, i da je pomenuti Srbin prebijan u zarobljeništvu, da je bio „sav modar, nije baš normalno mogao da hoda“, a da se uoči samog vađenja organa „cimao i kukao, jaukao na srpskom“.
Čaršafi, najlon i kanap za slamu
Ovaj Albanac ne zna gde su tačno završavala iskapljena tela, a nije smeo da pita ni gde odlaze izvađeni organi, poput ovog srca koje su izvadili Srbinu. Ipak, na jednom mestu u iskazu spominje Tursku kao državu gde su se slali organi izvađeni Srbima.
- Nismo zatvorili telo zatvorenika, nego smo stavili čaršaf, dva-tri čaršafa, umotali ga u te čaršave koji su bili beli, ali su se brzo napunili krvi. Vezali smo ga potom tankim kanapom za vezivanje slame preko čaršafa, više puta. Ubrzo je donet i najlon, pa smo ga obmotali i najlonom jer je krvarilo. I onda smo vezali na ćoškove i sredinu najlona isto tim tankim kanapom za vezivanje slame. Ubrzo je došao džip, „puh“, ispred komande, koji je dovezla OVK vojna policija, pa je to telo stavljeno u džip. Vojna policija ga je odnela. Ne znam gde. (...) Za nama je u onu prostoriju došla ekipa za pranje, što čisti iza nas, da operu tu prostoriju. Nama je cilj bio da se izvadi organ i za sve to je bila „jedinica“ koja je čistila iza nas. U ovom događaju, taj zatvorenik što smo mu uzeli organ, on je u početku bio živ. Njemu su zatvorili usta, on nije imao snage. On je negde, bio sam uplašen i bio mi je prvi put, nisam merio vreme koliko je bio živ, znam da je izgubio svest. Kad sam mu stavio nož, više mi je bilo svejedno. Ni sam možda nisam bio priseban šta sam tad uradio, jer sam morao te neke stvari da uradim. Sad to nikad ne bih uradio, pre bih da me ubiju. Uzastopno je dr Ljutfi (Dervišaj, prim. nov.) bio sa mnom. On je bio šef operacije. Brat njegov je prevozio i pomagao, pa je bio doktor iz Peći sa dugačkim nosem. Ma to nije bilo jedanput. Isto i u „žutoj kući“, što je vi tako zovete. Taj zatvorenik što sam opisao to vađenje organa, prvi put što sam uradio, bio je u početku živ, ali je u jednom trenutku izgubio svest, ne mogu da kažem tačno u kom trenutku. Ja nisam smeo da pitam gde je otišao frižider sa srcem, pa zato nisam ni pitao - opisao je ovaj nekadašnji pripadnik OVK.
Sutra: O slučaju „žuta kuća“
(Boban Karović)
Bonus video: