Mislim da roditelj koji ne koriguje, ne usmerava, koji ne vodi kroz život, koji pruža samo negu i „voli“ dete, nije roditelj koji obavlja svoju ulogu na dovoljno dobar način, smatra psiholog
BEOGRAD- Pitanje kada dete treba da uzme telefon u ruke gotovo se i ne postavlja, ali je vest da je jedna čistačica u Beogradu povela četrnaestogodišnju ćerku da joj pomaže na poslu, pokrenula lavinu rasprava na društvenim mrežama.
Glavna polemika vodila se oko toga da li je opravdano da deca rade i da li moraju da steknu radne navike.
Ovo pitanje je Ivon Jafali u emisiji „Mi danas“ na K1 televiziji postavila svojim sagovornicima – Radmili Vulić Bojović, kliničkom psihologu i porodičnom sistematskom terapeutu i Bojani Grbović, predsednici Udruženja roditelja "Matica" iz Novog Sada. Psiholozi su složni u tome da deci od najranijeg uzrasta treba usađivati radne navike, a sa time su saglasni i sagovornici u današnjoj emisiji.
- Bezuslovna ljubav podrazumeva i sposobnost da se postavi zahtev, da se validira ono što je dobro, da se kritikuje ono što ne valja. Ja mislim da roditelj koji ne koriguje, ne usmerava, koji ne vodi kroz život, koji pruža samo negu i „voli“ dete, nije roditelj koji obavlja svoju ulogu na dovoljno dobar način - istakla je Radmila Vulić Bojović.
Biljana Grbović je, govoreći o ovoj temi, naglasila da deca radom postaju sposobna i spremna za život.
- Mislim da deca u aktivnostima imaju priliku da osveste i izgrade sve svoje kapacitete. Rad je neophodan i veoma je važno da mi promenimo naš pogled na rad. To znači da se ne vodimo mišljenjem koje kaže – kad radiš onda se mučiš. Kada radiš onda doprinosiš, služiš, ostvaruješ svoju svrhu, izgrađuješ se, razvijaš se, proveravaš sopstvene granice. Tako treba da pristupamo radu.
Zašto je onda postupak žene koja je svoju ćerku povela na posao izazvala burnu reakciju? Biljana Grbović misli da se tajna krije u našim uverenjima o detinjstvu i vaspitanju.
- Naša uverenja o detinjstvu i vaspitanju poslednjih decenija nisu promenjena spontano. To je proces koji je stalno potencirao dečija prava i nametao roditeljima osećanje krivice i osećanje obaveze, dužnosti i neophodnosti da budu savršeni i da sve savršeno organizuju. To je postalo i mišljenje javnog mnjenja. U takvom okruženju, roditelj je pod stalnim pritiskom da nešto ne radi dobro – kazala je Grbovićeva u emisiji „Mi danas“.
Sagovornice su saglasne i u tome da je mišljenje da, ako dete radi, neće imati lepo i srećno detinjstvo, pogrešno. Kad više uživa, ističu oni, dete radi na sopstvenu štetu.
- Bilo bi korisno da razmišljamo o radu kao o načinu da ostvarimo svoje potencijale. Radom ostvarujemo svoju svrhu. I ne bi trebalo rad povezivati samo sa sticanjem materijalnih dobara, jer rad ne znači nužno i zaradu. Mi nekada radimo da afirmišemo sebe kao ljudsko biće. Mnogi od nas su svoju profesionalnu karijeru započeli volontirajući, jer je to imalo smisla. Suština je u tome da rad nije samo zaraditi. On je i za zaraditi, ali i da se malo oprobaš u nečemu u čemu nisi do tada – da stekneš nove veštine, stekneš nova poznanstva, naučiš neku aktivnost, da koordiniraš te stvari - istakla je Radmila Vulić Bojović.
Deca se radnim navikama uče odmah!
Na pitanje koji je to period kada bi deci trebalo usaditi radne navike, Biljana Grbović kaže:
- Deca se radnim navikama uče odmah. Čim dete može da drži kašičicu, ono treba samo da drži kašičicu. Kada pričam da deca treba sama da navijaju sat, da ih niko ne podseća na to kada treba da ustanu, da treba sami da idu u školu – jedan deo roditelja kaže da sam dosta rigorozna. Međutim, nije dovoljno da deca imaju obavezu samo da srede svoju sobu. Detinjstvo je period u kom se dete sprema za život. Mi treba da spremimo decu da budu članovi zajednice jednog dana, a ne samo da rade ono što je trenutno njihov interes.
Rad nije uvek prijatnost i on podrazumeva pripremu za teškoću, čega roditelji treba da budu svesni. Roditelji treba da uče decu da na rad gledaju kao na doprinos, na ispunjenje svrhe, ali i da on podrazumeva napor i znoj.
- U vaspitnom smislu, razlika između uspešnog i neuspešnog vaspitanja jeste sposobnost da se toleriše frustracija. Danas imate generacije dece i mladih koji imaju nultu frustracionu toleranciju, koji na najmanji zahtev reaguju burno i nisu u stanju da se pomuče ni oko čega. To je potpuno lažna slika koja se nekada stvara unutar nekih porodica, gde se deci maksimalno olakšava. U takvim situacijama dolazi do njihovog prevelikog štićenja, do hendikepiranja dece koja ne uspevaju da razviju ni svoje prirodne potencijale, a kamo li nešto više od toga. To je ono što vidimo sve češće u praksi i sa čime ćemo se tek suočavati - naglasila je Radmila Vulić Bojović na televiziji K1. - Sve je više depresivnih mladih ljudi koji u ušuškanom, uljuljkanom i veštački organizovanom porodičnom ambijentu ne uspevaju da premoste ono što je prirodno, a to je prelazak iz detinjstva u mladost i odraslo doba. Upravo taj proces podrazumeva toleranciju na frustraciju i sposobnost da se uprkos teškoćama, uprkos tome što nije lako, ide u susret problemu.
Gošće emisije smatraju da, ako ušuškamo decu, mi smo ih zapravo onesposobili za ono što ih čeka.
- Deca bi već u starijim razredima osnovne škole trebalo da počnu da rade poslove koji najviše odgovaraju njihovom senzibilitetu. Da bi se to desilo, neophodno je da ih odmalena učimo inicijativi i motivu postignuća, makar im svakodnevno na papiriću pisali spisak dnevnih obaveza i pravila za početak - zaključak je Radmile Vulić Bojović i Biljane Grbović.
Kurir.rs/K1