Predsednik Srbije i predsednik SNS Aleksandar Vučić rekao je da je spreman da predloži ponavljanje izbora u Beogradu ukoliko najveća opoziciona lista bude na tome insistirala i da je onima koji su to od njega tražili poručio da razmisle da li im i kada ovi prevremeni izbori odgovaraju. Uz ogradu da Glavni odbor SNS možda ipak neće podržati predsednika Vučića u ovom zahtevu, zaista se postavlja pitanje šta na ovim ponovljenim izborima za Skupštinu grada Beograda opozicija može da postigne.
Da li su oni druga šansa, prilika da se nadomesti propušteno i isprave greške sa ovih izbora? Ili su pak samo način da Vučić i SNS poboljšaju svoj ne tako sjajan rezultat u glavnom gradu i ovoga puta naprave većinu sa dovoljnim brojem odbornika da niko ne može da postavi pitanja legitimiteta nove gradske vlasti?
Uzmimo za potrebe ovog teksta kao realnu opciju da opozicija može da popravi svoj rezultat i nadomesti propuštenu šansu. Poznato je da ne možete iznova raditi istu stvar i očekivati da dobijete drugačiji rezultat. Dakle, nešto ovog puta treba promeniti. Daleko od toga da je opozicija homogena struktura i daleko od toga da su opozicija samo oni koji sebe vole da nazivaju „pravom“ pravovernom ili istinskom opozicijom. U opoziciji ima i onih koji su ostvarili odlične rezultate, čiji se rad sa građanima isplatio, a vrednosni spektar dobio priznanje građana.
Tu mislim na zeleno-levu koaliciju Moramo, koja zaista može da iskoristi ove nove izbore da poboljša svoj rezultat, ostvari još veći uspeh i iskoristi vreme do ponovljenih beogradskih izbora da dođe do većeg broja građana, ojača infrastrukturu i svoju politiku i poruku prenese u sve delove Beograda. Ali. Hajde da se pozabavimo onima na koje svi misle kada se kaže „opozicija“, delimično jer su i sami to tako uredili.
Da vidimo šta njima može da donese ponavljanje izbora, šta oni treba da urade ukoliko žele da se nakon tih novih izbora nešto promeni nabolje. Najpre, ta isključivost mora da prestane.
Jer se ne radi o podelama na vrednosnoj osnovi, period nakon izbora je, ako ništa drugo, pokazao da su čelnici (i kandidati) ove koalicije spremni da sarađuju bukvalno sa svakim ko ih bude želeo, o čemu će biti reči kasnije, radi se o ličnim odnosima, ličnim sujetama, proizvoljnim podelama na pravoverne i one druge, bez ikakvih kriterijuma, pravila ili merila, radi se o nedostatku dijaloga, nametanju rešenja, cenkanju, trgovini oko mandata, neprincipijelnim odlukama, odbijanju onih koji mogu da pomognu i rukovođenju isključivo ličnom koristi pojedinaca. Cenim vrednosno jasno opredeljenje i cenim kada o suštini nema pregovora i kompromisa. U tome je, između ostalog, tajna uspeha koalicije Moramo.
Ali ovde se ne radi o vrednostima. Jer, da se radi, nikada ljubitelj Koštunice, pun razumevanja za pobunu „crvenih beretki“, koji razloge za ubistvo Zorana Ðinđića traži u njegovim vezama s kriminalcima, ne bi bio kandidat za gradonačelnika kog predlažu i podržavaju oni koji sebe proglašavaju za nastavljače Ðinđićeve politike. Da se radi o vrednosnim razlikama, nikada proevropska opozicija ne bi strepeći očekivala odgovor Zavetnika, Dveri i drugih ekstremnih desničara da li će ih ipak prihvatiti u koaliciju. Radi se, ko zna koji put o pogrešnim procenama, ličnim interesima, neprincipijelnosti, nespremnosti da se ponesu posledice loših odluka i političkoj kratkovidosti.
Dakle, beogradski izbori će se, po svoj prilici, ponoviti. I šta ćemo sad?