Unoći između četvrtka i petka, oko 00.02 AM, po beogradskoj čaršiji i mahalama odjeknuše snažne eksplozije. Neobavešteni građani su zacelo pomislili da to mojoj neznatnosti zbog nečeg puca qwrz - i moja neznatnost je u jednom momentu pomislila da je tome tako - ali ubrzo iz dobro obaveštenih izvora saznadoh da je u pitanju nešto mnogo duhovnije, da su eksplozije petardi i lansiranja raketli upriličeni u znak dočeka Velikog petka.
Baš svetosavski, a? Jeste! Ali nije tema naše uskršnje kolumne, umal’, grešna mi duša, ne napisah - poslanice. Naša tema je nešto drugo. To je nova etapa u mom stogodišnjem ratu protiv zvaničnog nazivanja Uskrsa - Vaskrsom. Kažem „zvaničnog“, misleći pritom na novine, televizore i zvanične ličnosti. U toplinama i privatnostima svojih domova svako je slobodan da stvari naziva kako god hoće.
Ono što je u svetu biznisa Mišković, to je u svetu džaba krečenja moja neznatnost. Ako se pitate zašto se i ja nisam obogatio, odgovor je prost ko pasulj - zato što džaba krečim. Kampanja protiv upotrebe (nepostojeće) reči „vaskrs“ - lansirane neznano kad da bi gordo zvučala a ništa ne značila - i njene zamene postojećom rečju „uskrs“ - iliti za ljubitelje drevnosti i trogatelnosti Voskresenije Gospodnje - jedan je od mojih najvećih poslovnih (ne)uspeha.
Ako patrijarh govori Vaskrs, i predsednik republike patrijarhu, monaštvu i sveštenstvu (ostale ko jebe) čestita „Vaskrs“, ko od nas niščih da stisne muda pa da kaže „Uskrs“ ili, daleko bilo, Roždestvo Gospodnje. Bitke u ratu za jezik i pismenost nisam vodio samo sa stranica novičnina, ne, prelazio sam sa pisanih reči na usmena dela i u razgovorima sa monaštvom i sveštenstvom, možda čak i sa patrijarhom - za tačnost ove informacije ne garantujem - ukazivao da je „vaskrs“ izmišljotina, možda je tačnije reći sklepotina.
Srbsko monaštvo i sveštenstvo mi je - čast jednom jedinom izuzetku - ovako saborno odgovaralo: „Primilo se u narodu“. Nezadovoljan odgovorom, a zadrt kakav sam, nastavljao sam da pravim neprijatna pitanja. A dobro, da li „naš narod“ treba da monasima, listom doktorima teologije, govori kako se na srpskom kaže Voskresenije Gospodnje ili je dužnost monaštva i sveštenstva da tome pouči narod.
Kod tog pitanja monaštvo i sveštenstvo bi po pravilu podvijalo repove, izgovaralo se nekim neodložnim poslom i zamicalo u manastirske/crkvene kapidžike. Pretpostavljam da bi izbegli sledeće neprijatno pitanje - zašto pišete Avram, a ne Avraam. Možebiti da se i to „primilo u narodu“, ali se pogrešno primilo. Iako se radi o istoj osobi, Avram je jedno, a Avraam nešto sasvim drugo. Tim zgodama monaštvo i sveštenstvo bi eskiviralo neprijatno pitanje, ali pre ili kasnije bih im postavio sačekušu i ponovo pitao zašto Vaskrs, a ne Uskrs, zašto Avram, a ne Avraam. Monaštvo i sveštenstvo se nisu predavali. Zato što se tako „primilo u narodu“. Kad smo već kod naroda - pre nego što vam poželim srećne „vaskršnje“ praznike - podsećam da je Žozef de Mestr davnih dana zapisao sledeće: „Propast jednog naroda počinje propašću njegovog jezika.“