Zorica Marković, jedna od najpopularnijih pevačica narodne muzike, i ove godine će proslaviti najveći hrišćanski praznik Vaskrs.
Ona je za Informer otkrila je kako će izgledati njena vaskršnja trpeza, kao i uspomene iz detinjstva.
Odrasla je u porodici u koja je poštovala pravoslavne običaje, pevačica je otkrila da u doba komunizma nije bilo nimalo lako napraviti veliko slavlje i otići do crkve a da to niko ne primeti.
Da li slavite Vaskrs?
- Naravno, od pamtiveka. Ja sam dete sa sela, i ja i moja porodica uvek slavimo Vaskrs.
Koja su vam najranija ili najupečatljivija sećanja iz detinjstva na ovaj praznik?
- Mi smo velika familija,bilo nas je 30 i više. Uvek se svi skupimo, malo napravimo pauzu, pa onda opet slavimo Đurđevdan... To je bila velika radost. Ja nažalost ne mogu tamo da odem, preminuli su mi i brat i sestra i ostalo nas je samo troje od nas petoro. Ostali su rasuti po svetu. Slavim Vaskrs u krugu svoje porodice, ali ne mogu, posle mojih roditelja jako mi je teško da odem tamo. To mi fali. Te uspomene me vežu i uvek se na praznik setim njih, pustim poneku suzu. Divna su to sećanja, svi smo se slagali i bili tu, a sada toga nema, pa su ostale samo uspomene.
Koliko značaja pridajete izgledu jaja i broju. Da li vam je bitno da sve izgleda bogato?
- U lukovini uvek farbam jaja, to je nekako najzdravije i najtradicionalnije. Ljudi menjaju običaje, navike, uvode nešto novo... Deca se raduju tom ukrašavanju, to je divno, ali sam ipak nekako za tu prirodnu varijantu. Ubacimo i malo maslačka, imamo naravno i crveno jaje, ali pošto su mi sinovi veliki a unučiće još nemam, ne bih sad šarala nešto mnogo. Stavim poneku listku u čarapu, onda u lukovinu dodam po još neku boju i čisto da razbijemo monotoniju.
- Uvek sam išla kod mojih u Kosjerić, tamo su mi sinovi i odrasli, pa imaju dosta tradicionalnog u sebi. Nisam za praznike išla na Maldive nego kod svojih. Sećam se, sinovi su mi kupili šljive jednom, a nisu znali gde treba da idu. Umesto da idu uzbrdo išli su nizbrdo, pa su se kotrljali kao lopte. Ali su naučili. Završili su i fakultete, u evorpskom su fazonu što se tiče svoje generacije, ali su dosta toga tradicionalnog zadržali u sebi. Mi smo i kao narod otišli u Evropu a nismo ni E od Evrope. Umesto da kopiramo dobro, kopiramo samo ono najgore iz sveta i okruženja, a gazimo ono što je sveto, što je tradicija i porodica.
Koliko je teško biti pravoslavni hrišćanin ranije?
- Mi smo narod koji stalno nešto slavi, samo izmišljamo praznike, ali ja ne priznajem nijedne druge praznike, samo prvavoslavne. Pa ni prvi maj. Ni osmi mart. Ni Novu godinu. Novu godinu mogu da napravim kad god hoću - okupim prijatelje i napravim veselje. Samo pravoslavne praznike obeležavam, a bilo je nažalost zabranjeno slaviti u doba komunizma. Sećam se, kao dete sam išla do crkve krijući se, i to smo išli po tri kilometra peške po dubokom snegu kad je bio Božić. Ali, u mojoj porodici se uvek slavilo. Sada, hvala Bogu, to nije tako - rekla je Zorica i priznala da joj je drago da su se vremena promenila i da je trenutno stanje takvo da nije problem javno proslaviti najsrećniji hrišćanski praznik.
Kurir.rs/K.Đ/Informer