Poznati srpski i evropski slikar Miloš Šobajić preminuo je u 76. godini od posledica infekcije koronavirusom u KBC "Dragiša Mišović" u Beogradu. Umetnik je primljen u bolnicu 5. aprila, a dve nedelje kasnije priključen je na respirator, a njegovu srce u subotu ujutru, 24. aprila prošle godine, prestalo je da kuca.
Miloš Šobajić je rođen 1945. godine u Beogradu, diplomirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu 1970, a decenijama je živeo i radio u Parizu. Tokom svoje karijere izlagao je na više od 400 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu i imao je preko 80 samostalnih izložbi širom sveta, ipak cenio je umetnost samu za sebe i ovako je pričao o bogatstvu kome teže mnogi drugi umetnici:
- Slikari sanjaju da će zaraditi milione, a takvi nekako najbrže propadnu. Put do slave jednog umetnika kreće iz siromaštva. Imao sam 70 dolara u džepu i lovu da platim sobu za mesec dana života u Parizu. Bilo je opasno, ali me je sreća pogledala. Svoj stil sam dobio tek posle osam ili devet godina života u Francuskoj. Osamdesetih godina prošlog veka našao sam tu svoju ideju i čoveka koji se bori da prevaziđe sve prepreke. On se stalno razvija i svaki put mislim da sam na početku. Sada tek slikam ono što treba, a već radim više od pola veka.
Sanjao je o dugom životu, koji bi proveo sa svojom trideset godina mlađom suprugom Majom, arhitektorkom i aktivistkinjom, koja je Amazonka iz plemena Ašaninka u Peruu.
- Mi svi živimo zbog sudnjeg časa. Ranije sam više bio opsednut smrću. Oslobodio sam se toga i daleko je lepši život kad se ne misli o tome. Život s Majom učinio je da pomislim da sam i ja mladić. Znam da ću živeti 120 godina - rekao je slikar jednom prilikom za "Kurir".
Na žalost, ova želja nije mu se ispunila. Napustio nas je u 76. godini života, a za sobom je ostavio slomljenu udovicu koja ga je mnogo volela i koja mu je ulepšavala dane:
- Maja je arhitekta i veliki je borac za prava Indijanaca. Mnogo je volim. Dobio sam ćerku i ženu u istom momentu, a imamo i psa Pantu. Osećam se kao da imam 17 godina. Mene moja Maja svako jutro pita: „Koliko imaš godina?“, a ja kažem 23 samo kad nisam dobre volje.
- Danas je među zvezde otišlo najrazigranije dete: moj suprug, moja ljubav, moj otac i sin, moj brat i prijatelj. Moje sve. Volim te - napisala je Maja nakon smrti svog supruga na drštvenoj mreži fejsbuk.
Iza njega su ostale i dve velike želje koje nije stigao da ispuni. Prva mu je bila da napravi stalni izložbeni prostor u centru Beograda, koji bi ostao kao njegov muzej - kojeg bi uredio po svojoj želji i u kom bi se nalazila njegova najveća dela. Iako je putovao po celom svetu, Miloš je smatrao da je Srbija po meri čoveka. Hteo je ceo svoj umetnički život da ostavi svojoj zemlji, ali ovaj put zauvek. Druga želja je bila rođendansko iznenađenje za njegovu majku. Raspitivao se, iz bolničkog kreveta, dok je još imao daha, kako napreduje knjiga o njegovoj majci Miri, a kojom je hteo da je obraduje na jesen za njen stoti rođendan. Ostaje to u amanet od velikog dečaka.
Dan nakon sahrane ovog slavnog slikara, 29. aprila prošle godine, saznalo se da će njegova prva želja ipak biti ispunjena. Po Miloševoj želji, jedan gradski prostor poneo je njegovo ime - oslikavaće njegov duh i nalaziće se na Topličinom vencu.
- Ja sam feniks i uvek se vraćam, bile su reči moga muža. Miloš je pobedio smrt i ovaj virus, iako nama to sada ne deluje tako. Bio je večito dete, uvek nasmejan, divan čovek. On je moja najveća ljubav - emotivno se oprostila Maja T. Iskijerdo, Miloševa žena tokom sahrane 28. aprila i time pokazala kako prava ljubav izgleda.
(Kurir.rs/A.G.)
Bonus video: