Milica Pavlović otvorila je dušu i otkrila koliko joj nedostaje da vreme za Uskrs provodi sa bakom i dekom, koji su je odgajali, priseća se detinjstva i otkriva svoje omiljene rituale vezane za najradosniji hrišćanski praznik.
Kakve su ti iz detinjstva uspomene na Uskrs?
- Najdivnije na svetu! Mislim da je najveći blagoslov u životu to što sam odrasla s bakom i dekom u tako malom mestu gde se svi ljudi poštuju, vole, podržavaju i dele sve. Od malih nogu sam bila okružena ljubavlju, toplinom i iskrenošću. Pomisao na Uskrs mi budi toplinu u grudima i osećaj mira, spokoja i neku lepu energiju. Volela bih da su svi imali priliku da osete takvu toplinu u odrastanju.
Da li poštuješ tradicionalne rituale koji prate Uskrs?
- Mnogo sam se radovala Uskrsu dok sam živela u Bunibrodu. Moji baka i deka su izuzetno poštovali sve naše velike praznike i uvek su vodili računa da ispoštujemo sve običaje. Sećam se, u noći uoči Uskrsa smo svake godine morali da sačekamo ponoć budni jer, po narodnom verovanju, ko zaspi pre ponoći cele će godine biti pospan i lenj. A onda kada se probudimo, baka je uvek pripremala posebnu vodu kojom bismo se umivali da bismo cele godine bili zdravi. Zatim se podrazumevao odlazak u crkvu. Baka i deka su me na Uskrs uvek podsećali da zamislim želju jer će se ona tada sigurno ostvariti.
Koji ti je omiljeni običaj?
- Moja baka me je kao dete naučila jednom posebnom ritualu - da se kupam u kadi punoj vode dok po njoj plutaju latice crvenih ruža. Nakon kupanja, lice sam premazivala crvenim jajetom i govorila: „Kako je ovo jaje crveno, tako ću ja cele godine biti rumena“. Neverovatno je kakve su to uspomene, sećam se da sam cele godine čekala da dođe Uskrs koliko sam volela sve to. Meni kao devojčici je bilo tako posebno da se kupam u vodi punoj latica ruža. Zahvalna sam životu što sam imala detinjstvo uz baku i deku.
Farbaš li jaja, pomažeš li pri spremanju tradicionalne trpeze ili dođeš na gotovo?
- Baka nas je sve u kući razmazila kada su u pitanju praznici koji podrazumevaju veliku i obilnu trpezu. Sećam se, kad sam bila devojčica, stalno sam želela i pokušavala nešto da petljam u kuhinji, da joj pomognem i da učestvujem, ali je ona bila vrlo zaštitnički nastrojena prema meni i uvek mi je govorila da uživam i da ima vremena kad ću ja biti ta koja je glavna u kuhinji. I tako je ostalo na tome, samo što ja nikad nisam postala dobra kuvarica. Ne snalazim se najsjajnije s kuvanjem, posebno kada uporedim sve ono na šta sam navikla jer moja baka je neverovatna kuvarica. Od pita sa zeljem i sirom, preko torti i kolača, do nekih tradicionalnih jela - sve uvek bude ukusno. U mojoj kući se uvek dobro jelo i bilo je važno da sve bude lepo pripremljeno, pa mi je odatle ostala ljubav prema hrani.
Da li u tucanju pobeđuješ ili gubiš?
- Ne mogu da se pohvalim da umem dobro da procenim kada biram jaje za borbu. Kao dete, mnogo sam se ljutila kad mi neko polomi jaje, a kako sam bila najmlađa u komšiluku, popuštali su mi da ne bih plakala. Jedina osoba na koju se nisam ljutila je moj deka Vladimir. On je uvek imao sreće, ali i iskustva. Pobeđivao je tako što izabere najmanje jaje sa šiljatim vrhom i nisam se ljutila na njega, ali sam se inatila. Nisam odustajala sve dok mu ne slomim jaje. Dok se prisećam ovakvih trenutaka, još jednom shvatam koliko sam ja sreće imala u životu da odrastam s bakom i dekom.
kurir.rs/alo
Bonus video: